Shelby Shadwell: MATERIJA KOJA MENJA OBLIK
U radovima Shelbyja Shadwella, Mylar termo-folija dovoljno mala da stane u džep prerasta u crtež koji može da zauzme čitav zid. Ugalj i pastel, oba mat i praškasta, grade površinu koja deluje metalno, tvrdo i gotovo nestvarno. U jednom trenutku nabori se čitaju kao folija, već u sledećem podsećaju na skulpturalni reljef, telo ili tamnu arhitekturu. Oko iznova pokušava da uspostavi red dok se slika pred njim menja.
Više od dve decenije Shelby Shadwell bira motive snažne fizičke prisutnosti: bubašvabe, crne plastične kese, životinjske ostatke, komade uglja i termo-folije. Uvećani do razmere tela ili zida, ti motivi pred posmatračem dobijaju gotovo telesno prisustvo. Izbliza se rastvaraju u tragove, površine i kontraste; sa distance ponovo dobijaju oblik.
Za seriju EMERGENCY BLANKETS umetnik je osvojio Prvu nagradu AH Magazine Artist Awarda. U tim radovima crtačka preciznost susreće se sa promenljivošću onoga što oko prepoznaje. Što ih duže posmatramo, slika sve više izmiče jednom konačnom čitanju.
Podučavanje ste jednom opisali kao svojevrsno putovanje kroz vreme. Kada u nekome od svojih studenata prepoznate mlađeg sebe, šta želite da mu prenesete, a šta, prema Vašem iskustvu, svako mora da otkrije sam?
Trudim se da studentima usadim snažnu radnu etiku kako bi razvili osećaj samodiscipline koji je potreban za uspeh u veoma zahtevnoj, ali istovremeno ispunjavajućoj umetničkoj karijeri. Možda zvuči kao kliše, ali mogu da im pokažem put; motivaciju da njime krenu moraju da pronađu sami. Takođe znam da je stvaranje umetnosti proces koji traje čitav život. Proces u kojem umetnik uči da se kroz sopstveni rad izražava iskreno ne može i ne treba veštački ubrzavati.
U Vašim radovima bubašvabe, crne plastične kese, komadi uglja i termo-folije dostižu ljudsku razmeru ili je prevazilaze. Kakvu ulogu ta razmera ima u Vašem radu?
Razmera mi je važna jer mi omogućava da tokom rada koristim celo telo. U većem formatu svaki rad za mene dobija prisustvo drugog bića. Važno mi je i prošireno iskustvo koje takva razmera pruža posmatraču: njegov odnos prema radu menja se u zavisnosti od toga koliko mu se približi ili koliko se od njega udalji. Tako postaje jasnije kako se apstraktni tragovi preobražavaju i na dvodimenzionalnoj površini stvaraju iluziju trodimenzionalnosti.
Kako je nastao prvi crtež iz serije EMERGENCY BLANKETS i kada ste shvatili da taj motiv može da nosi čitav ciklus?
Mnogi moji radovi počinju tako što pronađem neki materijal, pričvrstim ga za zid i crtam ga neposrednim posmatranjem. Isto je bilo i sa serijom EMERGENCY BLANKETS. Fascinira me to što se jedan jedini list Mylar folije može oblikovati u praktično beskonačan broj savijenih trodimenzionalnih formi. Bilo mi je važno da istražim različite mogućnosti tog materijala kako bih dalje razvijao ideje koje sam imao u glavi.
Emergency Blanket 2, 2021. Ugalj i pastel na platnu.
Ugalj i pastel su mat materijali, dok termo-folije žive od svog metalnog sjaja. Kako ste razvili crtački postupak kojim taj sjaj uspevate da prenesete na površinu rada?
Kod ove serije najviše me je iznenadilo to što jedan mat, praškast i abrazivan crtački materijal može da prevaziđe sopstvenu materijalnost i ubedljivo stvori utisak nečega sasvim drugačijeg, sjajnog i metalnog. Slično je bilo i sa serijom VISCERAL: u tim radovima ugalj je na gotovo uznemirujući način počinjao da izgleda poput vlažnih iznutrica. Mislim da je ta transformacija jasno opipljiva u samom radu, naročito kada se vidi uživo, i da stvara neobičnu vrstu stranosti koju i dalje pokušavam da razumem.
U svom autorskom tekstu termo-folije povezujete i sa migrantima zadržanim u kampovima uz granicu Sjedinjenih Američkih Država i Meksika. U radovima koje ste prijavili nema ljudskih figura. Zašto ste odlučili da sam materijal ostane u središtu?
Ne želim da svojim radom podučavam niti da moralizujem i verujem da je rad snažniji kada ostavlja prostor i za političke i za nepolitičke teme i razgovore. U izvesnom smislu, ne želim da prisvojim značenje rada tako što ću ga veštački svesti na jednu kategoriju ili jednu poruku. Verujem da je to odgovorniji i, na kraju, delotvorniji način da se prenesu složene ideje. Publika u taj dijalog unosi sopstvena razmišljanja i time dovršava rad.
U tekstu o seriji VISCERAL naveli ste da pripadate lovačkoj zajednici. Šta Vam je ta perspektiva iznutra omogućila da razumete, a šta Vam je, ako uopšte išta, zbog nje bilo teže da jasno sagledate?
Lov i konzumiranje mesa generalno su teme koje duboko dele ljude, a tokom vremena i sam sam zauzimao različite pozicije u odnosu na ta pitanja. Danas sam za sebe pronašao etički prihvatljiv odnos prema konzumiranju mesa: životinje koje jedem sam lovim i ubijam. To, međutim, ne umanjuje legitimnost drugih argumenata i stavova koji su suprotni mojima.
U seriji VISCERAL pokušao sam da napravim radove koji stoje između tih suprotstavljenih pozicija i mislim da sam u tome uspeo. Ljudi koji podržavaju lov i konzumiranje mesa zahvaljivali su mi jer smatraju da moji radovi podržavaju njihov stav. Istovremeno su mi ljudi koji se protive lovu zahvaljivali zato što u tim radovima vide užas ubijanja i konzumiranja životinja. Za mene ti radovi govore da dve naizgled protivrečne stvari mogu istovremeno biti istinite. Čini mi se da se sposobnost da prihvatimo takvu mogućnost sve više gubi u današnjoj snažno polarizovanoj političkoj debati.
Da li i dalje svake godine radite po jedan autoportret? Kada ih posmatrate kao celinu, šta taj niz otkriva što nijedan pojedinačni autoportret ne može?
Dokle god budem mogao, trudiću se da svake godine završim najmanje jedan autoportret. Verujem da ti „spori selfiji“ postaju sve važniji deo moje prakse u svetu koji kao da se, pod uticajem tehnološkog razvoja i alata veštačke inteligencije, sve više ubrzava. Kada ih posmatram zajedno, vidim ih kao promišljanje o metafizičkim pitanjima identiteta, postojanja i trajanja kroz vreme, pitanjima koja me zanimaju kroz čitavu istoriju portretne umetnosti, od Artemizije Đentileski do Gistava Dorea i dalje.
Izabrani radovi iz serije REFUSE, 2024–2026.
U seriji REFUSE vratili ste se crnim plastičnim kesama, ovog puta kroz ulje i intenzivno zasićenu paletu. Kako je izgledalo učiti novi medij na motivu sa kojim već godinama radite?
Bilo je uzbudljivo istraživati ulje kao novi medij i uvesti boju kao novi element u seriju REFUSE. Naučio sam da drugačije razmišljam o građenju slike i objekta, kao i o načinu na koji nastaju. Verujem da će se to iskustvo u budućim radovima povezati sa mojim procesom crtanja.
Vreme u radu Shelbyja Shadwella ima fizičku težinu. Velika površina traži pokret celog tela; ugalj se nanosi i uklanja; autoportret se vraća jednom godišnje. I samo gledanje ima svoj ritam: približavanje, udaljavanje i povratak. Sa svakim novim pogledom nabor folije, crna plastična kesa ili trag uglja menjaju ono što oko misli da već poznaje.
