Iza geometrije
Anna-Maria Becher fotografiše arhitekturu iz neposredne blizine, usmeravajući pogled na ritam fasade, detalje koji se otkrivaju tek izbliza i igru svetla i senke. Njeno interesovanje za prostor tesno je povezano sa pitanjima stanovanja, privatnosti, pripadanja i sigurnosti, kao i sa psihologijom i načinom na koji izgrađeno okruženje utiče na nas. Za AH Magazine govori o tome kako bira motive i pristupa prostoru, kada se odlučuje za crno-belu fotografiju i šta sve može da prethodi konačnoj slici.
Šta Vas je prvobitno privuklo monolitnoj arhitekturi i kako je ona postala tako važan deo vašeg fotografskog rada?
Polazište mog rada bilo je interesovanje za stanovanje kao temeljni oblik ljudskog postojanja, za pitanje kako prostor utiče na pojedinca i kako različiti društveni koncepti oblikuju zajednički život. Od ideja Bauhausa do stambenih koncepata velikih razmera, fascinira me raznovrsnost arhitektonskih pristupa.
Bavljenje tim idejama dovelo me je do interesovanja za monolitnu arhitekturu i građevine skulpturalnog karaktera. I jedno i drugo za mene imaju sasvim posebnu vizuelnu privlačnost.
Kada vam neka građevina privuče pažnju, šta Vas navede da joj priđete bliže i počnete da u njoj vidite fotografiju?
Kada mi građevina privuče pažnju iz daljine, gotovo uvek poželim da joj priđem bliže. Istraživanje na licu mesta veoma je važan deo mog procesa, jer me posebno privlače skriveni uglovi i nijanse koje se otkrivaju tek iz neposredne blizine. Želim pažljivo da proučim građevinu, obiđem prostor oko nje i upijem atmosferu kako bih stekla pravi osećaj za prostor. Tek kroz takav neposredan pristup mogu precizno da sagledam motiv, izdvojim detalj i pustim da se sama fotografija oblikuje.
U svojoj biografiji povezujete fotografski rad sa psihologijom. Kako ta veza oblikuje način na koji posmatrate prostor?
Verovatno je moje bavljenje psihologijom najviše uticalo na svest o tome da prostori nikada nisu emocionalno neutralni. Zanima me kako izgrađeno okruženje deluje na naš unutrašnji svet mnogo pre nego što neku građevinu racionalno razumemo.
Građevine su za mene fascinantne tačke dodira između unutrašnjeg i spoljašnjeg, privatnog i javnog prostora. Njihove strukture dotiču temeljne ljudske potrebe za individualnošću, zajedništvom, anonimnošću i sigurnošću. Iza svakog balkona ili prozora krije se zaseban svet koji se utapa u mrežu fasade kao celine, često obeležen finim tragovima vremena.
Svođenjem i izdvajanjem ritmova, ponavljanja i formi odvajam arhitekturu od njene čisto funkcionalne uloge. Fasada ili sam masiv zgrade postaje površina na koju se projektuju raspoloženja. Ta površina ponovo otvara pitanja pripadnosti, distance i sigurnosti i, u najboljem slučaju, budi lična osećanja kod posmatrača.
Prostori nikada nisu emocionalno neutralni.
Možete li da izaberete jednu fotografiju iz svog arhitektonskog rada i ispričate nam kako je nastala, od prvog susreta sa mestom do konačne slike?
Moje fotografije uglavnom nastaju na jedan od dva načina. Ponekad spontano reagujem na građevinu koja mi privuče pažnju dok sam u prolazu. Drugi put ciljano planiram putovanja do određenih mesta ili građevina. U Kišinjevu, na primer, jedan od objekata koje sam želela da vidim bio je Romanița Collective Housing Tower. Čak i kada znam gde ću fotografisati, nikada unapred ne odlučujem kako ću snimiti fotografiju. To uvek prepuštam intuiciji kada stignem.
Kod zgrade u Kišinjevu, kao i kod drugih građevina, ako god je moguće najpre je pogledam spolja. Ako mi je dozvoljeno da uđem, popnem se do samog vrha i zatim se postepeno spuštam. Tako stičem pravi osećaj za prostor i njegovu atmosferu. Konačna fotografija nastaje iz spoja tog neposrednog iskustva i spontane odluke o kadru.
Kako pristupate crno-beloj obradi svojih fotografija i u kom trenutku znate da je fotografija završena?
Već dok snimam, uglavnom znam da li će fotografija biti crno-bela ili u boji. Kada scena prvenstveno počiva na svetlu, senci, teksturi i grafičkim konturama, odmah znam da će najsnažnije delovati u crno-beloj tehnici. Kod formi i struktura biram crno-belo jer naglašava njihov minimalizam i sprečava boju da odvlači pogled, pa čiste forme mogu da deluju same za sebe.
Trudim se da kadar već pri snimanju bude tačno onakav kakav želim u konačnoj slici. U postprodukciji fotografiju zatim svodim na suštinski kontrast i tonalni raspon. Za mene je fotografija završena kada ništa ne odvlači pažnju od motiva i kada geometrija deluje mirno i skladno.
Ljudi gotovo potpuno izostaju iz ovih arhitektonskih fotografija, a u svom statementu to odsustvo opisujete kao namernu odluku. Šta želite da postignete time što arhitekturu ostavljate samu u kadru?
Odsustvo ljudi u mojim radovima sasvim je svesna umetnička odluka. Dok ljudi slici gotovo odmah daju osećaj vremena i narativ, njihovo odsustvo daje joj bezvremenski karakter.
Želim da pustim građevine da govore same za sebe i pokažem da je sama arhitektura protagonista.
Kada u kadru nema nikoga, posmatrač nije vođen unapred zadatim raspoloženjem, već može da unese sopstvene emocije i tumačenja u sliku. Tako građevine mogu da deluju potpuno same za sebe.
Postoji li među vašim fotografijama neka koja nosi priču koju posmatrač nikada ne bi mogao da sazna samo iz slike?
Teško mi je da izdvojim jednu fotografiju, jer gotovo svaka nosi svoju skrivenu priču. Na prvi pogled posmatrač vidi samo završenu sliku i njenu mirnu grafičku strukturu, dok iza nje često stoje lična iskustva. To mogu biti spontani susreti sa stanovnicima i razgovori koji iz njih proisteknu, kroz koje iznenada saznam fascinantne detalje o životu na tom mestu.
Tu je i samo putovanje: odlazak i dolazak na mesto čiju sam posetu dugo unapred planirala, kako bih konačno lično doživela određenu građevinu.
Svi ti mali trenuci ostaju nevidljivi na fotografiji, ali za mene oblikuju priču koja stoji iza slike.
Proces Anna-Marie Becher počiva na redukciji: kadar se sužava, arhitektura dobija sopstveno prisustvo, a boja ustupa mesto crno-belom onda kada sliku nosi forma. Ritam, geometrija i mir ostaju u središtu izuzetno suzdržanog vizuelnog jezika.
