Dominique Jaussein: Potpis tela
Stopala obeležena godinama rada, leđa koja svetlo izdvaja u reljefu, ruke i mišići uhvaćeni između napetosti i mirovanja. U seriji Signature gestuelle Dominique Jaussein izbliza posmatra telo plesača. Pokret se više ne pojavljuje kao koreografija, već ostaje upisan u napetosti mišića, tragovima na stopalima i odnosu tela prema drvetu. Seriju je razvio sa Georgeom Oliveirom, čija je izuzetna kontrola sopstvenog tela postala deo samog fotografskog procesa. U razgovoru za AH Magazine, fotograf govori o tome kako su slike nastajale, od poza koje je Oliveira predlagao do načina na koji je svetlom telu davao volumen.
Godinama ste fotografisali operu i balet, gde je telo uokvireno pokretom, kostimom, scenom i narativom. U Signature gestuelle gotovo sve to nestaje. Kako se promenio Vaš način gledanja kada ste telu plesača počeli da pristupate kao „živoj skulpturi“?
Robert Mapplethorpe jednom je opisao fotografiju kao „veoma brz način da se vidi, da se napravi skulptura“.
Zato Georgea posmatram kao umetnički objekat. Tražim savršenu formu, čistu i estetsku.
Težim intenzivnoj, skladnoj lepoti, radeći sa ljudskim telom kao apstraktnom formom, pravom ljudskom skulpturom koju određuju linije sile, snaga u mirovanju, elegancija i sloboda izraza.
Počelo je kao dijalog bez reči, igra gestova i svetla iz koje su nastajale moje fotografije, ponekad i sasvim slučajno.
Naš prirodan i entuzijastičan kreativni proces postepeno je prerastao u međusobno razumevanje, oblikovano posebnim odnosom koji sam izgradio sa Georgeom i našim upoznavanjem ličnosti onog drugog.
Magija naših fotografskih sesija, Georgeovo razumevanje moje vizije i prirodnost sa kojom je kroz pokret oblikovao svoje poze znatno su mi olakšavali rad.
Taj dijalog pokreta između Georgea, čoveka koji potpuno vlada sopstvenim telom, i mene kao fotografa omogućio je da se naše sesije razvijaju sa lakoćom.
Svako telo ima svoj potpis, svoj identitet, svoju istoriju i svoj potencijal.
Pratim ga pogledom.
Uvlačim ga u svoj prostor, u svoju dušu.
A onda, odjednom: „Stani, ne pomeraj se!“
Fotografija je snimljena.
L’Homme qui marche, Équilibre (two works) and Symétrie, from the series Signature gestuelle. Photogr L’Homme qui marche, Équilibre (two works) and Symétrie, from the series Signature gestuelle. Photogr L’Homme qui marche, Équilibre (two works) and Symétrie, from the series Signature gestuelle. Photogr L’Homme qui marche, Équilibre (two works) and Symétrie, from the series Signature gestuelle. Photogr
L’Homme qui marche, dva rada pod nazivom Équilibre i Symétrie, iz serije Signature gestuelle. Fotografija: Dominique Jaussein.
Lice Georgea Oliveire retko se vidi u ovoj seriji, a njegovo telo ipak ostaje prepoznatljivo samo po držanju, muskulaturi i gestu. Gde za Vas prolazi granica između oslobađanja tela od individualnog identiteta i pretvaranja čoveka u objekat, i kako određujete granicu između skulpturalne forme, senzualnosti i erotizacije?
Od skulpture i slikarstva do fotografije i apstraktne umetnosti, umetnici su oduvek pokušavali da uhvate suštinu lepote tela i kroz obline i volumen prenesu duboke emocije. Skulpturalna forma može da istražuje senzualnost i erotizam prevodeći želju, pokret i taktilnost ljudskog tela u volumen i teksturu. Fotografija umetničkog akta zahteva ne samo tehničko majstorstvo već i estetsku osetljivost i duboko poštovanje prema osobi pred kamerom.
Savremeno telo postalo je i jedno od važnih mesta istraživanja identiteta.
Georgeov jedini zahtev bio je da njegovu anatomiju ne prikažem u potpunosti, kako bih sačuvao njegovu privatnost.
Ples je veličanstven oblik izražavanja i počinje od plesača. Njegovo telo je njegov glas, njegova četkica i njegovo pero.
Linija, građa, masa, proporcije i tonus mišića sirovine su njegove umetnosti. Njima se pridružuju iskustvo, stilska sredstva i tehnike držanja i poravnanja tela. Telesno pamćenje i lično iskustvo takođe progovaraju kroz plesača i stvaraju jedinstven čulni doživljaj.
Ples oblikuje i oživljava telo, njegove linije, položaje i znake namere, služeći se kodiranim jezikom kroz koji istina može da se izrazi. Njegovi pokreti postaju jezik koji se približava životinjskom. Njegova umetnost omogućava mu da zauzme neobične položaje, pomerajući granice mogućeg i ostajući na samoj ivici gubitka ravnoteže.
On prostor nastanjuje poetski, vodeći dijalog sa gravitacijom. Njegov potpis: teritorija tela. Njegov identitet: gest plesa.
Taj spoj utisaka i izraza bio je nezaboravno zajedničko iskustvo. Bila je to vrsta saradnje o kojoj svaki fotograf sanja.
Kao što je Jean-Christophe Maillot, koreograf i direktor Les Ballets de Monte-Carlo, napisao u posveti uz predgovor moje knjige, potpis je trag koji čovek svesno ostavlja kako bi označio svoj identitet, identitet koji postoji zahvaljujući izuzetnom instrumentu koji je plesač godinama gradio: svom telu.
Pogledajte ove fotografije, ali pogledajte i iza njih, da biste videli kako se plesač odvaja od tla i kako mu se ponovo vraća. Uđite u samu srž onoga što ples jeste.
Među snovima, fantazijama, željama i stvarnošću, naši višestruki identiteti nalaze se u središtu načina na koji danas posmatramo telo i pitanja koja mu postavljamo.
Savremeno telo jeste prostor samopotvrđivanja, ali pre svega prostor potrage za identitetom.
Zato moja serija nosi naziv Signature gestuelle.
Godovi, pukotine i struktura drveta često deluju kao nastavak linija kože, mišića i stopala. U L’Homme qui protège le monde figura obuhvata drvo, dok njegova duboka pukotina ostaje jasno vidljiva. Da li ste poze oblikovali prema drvetu i da li je ideja ljudske figure kao zaštitnika postojala od početka ili se to značenje pojavilo tek kada ste videli završenu fotografiju?
George je uglavnom predlagao poze. Moj zadatak bio je da ih prilagodim svetlu i sopstvenoj viziji elegancije, ostajući veran početnoj ideji projekta: oblikovanju tela plesača i alata njegove umetnosti.
Veza sa drvetom pojavila se tokom snimanja i otkrila ono što bih nazvao „osmozom između prirode i ljudske forme“.
Kod L’Homme qui protège le monde, ideja ljudske figure kao zaštitnika postala nam je jasna tek kada smo videli završenu fotografiju.
U Don de soi tabani, deo tela plesača koji publika gotovo nikada ne vidi iz neposredne blizine, postaju glavni motiv. Da li ste želeli da pokažete ono što prividna lakoća baleta obično skriva: disciplinu, fizičko trošenje i cenu plesa?
Da, apsolutno. Stopala su ono što nosi plesača.
Kada vidim stopala plesača, znam kako dolaze u kontakt sa podom; kada pogledam njegove butine, zamišljam kako se od njega odguruje; a kada vidim teksturu kože, osećam kako živi i kako ulazi u svoje uloge.
Želeo sam da pokažem alate koje plesač gradi tokom čitavog života, često uz veliku žrtvu, da bi mogao da izvodi svoju umetnost. Želeo sam i da pokažem bol koji plesači podnose u stopalima, osnovnim instrumentima te umetnosti.
Ta bol nastaje zbog izuzetnih opterećenja kojima su stopala izložena pri osloncu, radu na špicu i demi-pointe pokretima, što dovodi do mišićnog naprezanja i određenih fizičkih tegoba. Šire gledano, fizička cena koju telo plesača plaća može da se ispolji kroz ponavljane mikrotraume i hronične muskuloskeletne probleme, pre svega u stopalima, kolenima, kukovima i leđima.
Iza svakog elegantnog skoka i naizgled lakog opružanja nalazi se telo izloženo ogromnom naporu. Za mnoge vrhunske plesače bol postaje deo svakodnevice, a povrede neželjeni pratioci.
To je ono što nazivam fizičkom cenom umetnosti.
Umesto da se bavim samim plesom, moje fotografije oblikuju mirovanje koje prethodi pokretu, dok trag tog pokreta ostaje utisnut u telo plesača.
Telo je živa materija koja reaguje na svoju podlogu, najčešće na jednostavan drveni blok sa njegovim godovima i pukotinama. Kora, brazde i teksture tela i drveta prepliću se, ali ostaju različite, povremeno prelazeći jedna u drugu. Jedno postaje nastavak drugog.
Poniznost tela, koja se približava nežnosti, obavija drvo.
Starost, sjedinjena sa pukotinama u drvetu, pridržava telo i daje mu osnovu, postament.
Savijeni prsti, mišići napeti gotovo do pucanja i talasi kože pletu svoje noćne odsjaje, dok samo ruke govore glasnije od tišine.
To je svojevrsna religija crta, teksture kože, senki i odmerene uzajamnosti.
To je razmena između svetla i tame, drveta i tela, čvrstine i loma.
To je i igra strpljenja, bilo u samom radu, procesu ili slikama koje iz njega nastaju.
Kada se pogleda pažljivije, telo i drvo čine čvrstu celinu koja bez duha koji stoji iza nje ne bi mogla da nastane.
Koža u ovoj seriji ponekad deluje meko i organski, a ponekad gotovo metalno ili poput kamena. Koliko tog efekta nastaje kroz svetlo i samo telo pred kamerom, koliko u postprodukciji, a koliko tek u završnom Piezography otisku?
Razumevanje i ovladavanje fotografijom tela zahtevaju temeljno poznavanje tehnika kojima se lepota ljudskog tela beleži iz različitih uglova i u različitim svetlosnim uslovima.
Svetlo je u središtu mog rada. Deluje poput četkice, određujući i otkrivajući konture i oblike ljudskog tela. Fotografi često crpe inspiraciju iz dela velikih majstora slikarstva, poput Picassa i Cézannea, istražujući snažan odnos svetla i senke. Biram crno-belu fotografiju jer mi kontrast omogućava da naglasim dubinu slike.
Podjednako je važan i izbor modela. Svako telo je jedinstveno i nosi drugačiju priču. Georgeova priča razvija se pred mojom kamerom dok se razotkriva.
Postprodukcija je još jedan deo procesa. Programi poput Photoshopa omogućavaju mi da doradim detalje, prilagodim kontrast i radim sa svetlom i senkom kako bih naglasio motiv. To su jedine intervencije koje sam pravio na svojim fotografijama.
Na kraju koristim Piezography Pro, specijalizovani proces štampe. Sistem koristi deset mastila i dodatni optimizator za sjaj: četiri mastila toplog tona, četiri hladnog tona, mat crno i foto crno. Sami otisci izrađuju se pomoću devet monohromatskih mastila.
Taj proces daje sjajne otiske sa veoma finim detaljima i mat otiske sa bogatim tonskim nijansama. Omogućava i variranje tona i suptilne gradacije bez vidljivih pruga, što ga čini izuzetno prilagodljivim sistemom za monohromatsku štampu.
Fotograf u Signature gestuelle ostaje izvan kadra, ali serija je nastala iz Vašeg pogleda, Vaših odluka i bliske saradnje sa Georgeom Oliveirom. Koliko Dominiquea Jausseina zapravo ima u ovim fotografijama? Postoji li u seriji nešto lično što posmatrač nikada ne bi mogao da sazna samo gledajući slike?
Ovoj fazi svog rada pristupio sam spajajući nežnu harmoniju i uznemirujuću smelost. Te osobine odražavaju senzualnu estetiku fotografija i moje duboko uverenje da lepota može imati mnogo oblika.
Kao perfekcionista, tražio sam estetsko savršenstvo tela i njegovih linija, usmeravajući pažnju na mišiće dok se zatežu i otkrivaju svoj volumen. Ljudsko telo nalazi se u središtu te potrage i menja naš doživljaj vremena i prostora.
Ali kako od nečega što je u svojoj osnovi ravno, poput fotografskog papira, napraviti skulpturu?
Nijansama svetla koje otkrivaju svaki detalj.
Imao sam privilegiju da takvim korišćenjem svetla ovladam u pariskom Studiju Harcourt, poznatom po izuzetnosti i zanatskom umeću.
Poput vajara, fotograf oblikuje svetlo oko subjekta i stvara simfoniju senke i svetlosti, neopipljivu poput dodira. Telo postaje objekat, prava živa skulptura. Fotografija tako u dve dimenzije beleži skulpturu koja, po svojoj prirodi, postoji u tri.
Svojim fotografijama slavim gracioznost i snagu ljudskog tela, čuvajući prolazne trenutke u kojima se napetost mišića, fluidnost pokreta i izraz lica spajaju u upečatljivu estetiku.
Telo plesača je živ medij koji se istovremeno otkriva i skriva od pogleda u kratkom trenutku kada njegovi oblici i putanje postaju vidljivi.
„Pišući“ svetlom, fotografija postaje jezik bez reči.
Ona čuva susrete u kojima se spajaju umetnost, vizija i emocija.
Dominique Jaussein govori o savršenstvu forme, dok Signature gestuelle čuva tragove rada: stopala oblikovana naporom, kožu pod pažljivo usmerenim svetlom i pukotine i godove drveta. George Oliveira sam predlaže mnoge poze, a fotograf ih zatim prilagođava svetlu i sopstvenom osećaju za formu. Njihov zajednički proces završava se u trenutku kada pokret zastane dovoljno dugo da postane fotografija.
