Vegesent: Ono što biramo da vidimo
U radovima Veronike Kvitko transportna tuba postaje put, odbačeni odevni predmet dobija drugačije ekonomsko značenje, a materijal koji je već ispunio svoju prvobitnu svrhu sa sobom donosi sopstvenu istoriju. U Helsinkiju, pod imenom Vegesent, razvila je konceptualnu praksu zasnovanu na istraživanju, u kojoj se pitanja vrednosti, percepcije i našeg odnosa prema drugim oblicima života oblikuju kroz jednostavne predmete i svedene forme.
Njena sadašnja praksa proistekla je iz godina provedenih u grafičkom dizajnu i primenjenim umetnostima. Taj prelazak opisuje kao promenu u načinu na koji radi sa vizuelnim jezikom. Umesto da prenosi već postojeću poruku, počela je da koristi materijal i formu kako bi sama istraživala pitanja. U razgovoru za AH Magazine govori o tom razvoju, promenjenoj ulozi lepote u svom radu, upotrebi odbačenih materijala i granici između onoga što nam je pred očima i onoga što zaista registrujemo.
Odrastanje na farmi u Vašoj biografiji pojavljuje se kao polazište Vašeg umetničkog istraživanja. Šta biste želeli da čitaoci razumeju o osobi i umetnici iza imena Vegesent, a što sama biografija ne može da prenese?
Moja praksa počinje ličnim iskustvom koje se pretvorilo u pitanje.
Volela bih da čitaoci razumeju da Vegesent nije persona odvojena od mene, već rezultat godina ličnog i profesionalnog razvoja.
Odrastanje na farmi rano mi je pokazalo uzgoj životinja kao uobičajenu društvenu praksu. Pre otprilike dvadeset godina počela sam svesno da istražujem odnos između životinja, uzgoja životinja i društvenih sistema zbog kojih određeni načini postupanja prema drugim oblicima života deluju normalno ili prihvatljivo. To istraživanje me je postepeno dovelo do toga da pre otprilike osam godina prihvatim veganizam kao lični moralni stav. Veganizam je važan za način na koji živim, ali nije polazište niti svrha moje umetničke prakse.
Svoju praksu u savremenoj umetnosti započela sam tek pre tri godine. Pre toga sam profesionalno radila u oblasti primenjenih umetnosti, pre svega kao grafička dizajnerka, i godinama razvijala načine da informacije, ideje i složene poruke prevedem u vizuelnu formu. Prelazak u savremenu konceptualnu umetnost zato nije bio potpuna promena pravca, već promena načina na koji sam želela da koristim te veštine. Umesto da prenosim već postojeću poruku, počela sam da koristim vizuelni i materijalni jezik kako bih sama istraživala pitanja.
Moja praksa je zasnovana na istraživanju, a ne na aktivizmu.
Polazim od objektivnih činjenica, uključujući naučne podatke i istraživanja, i ispitujem kako se one tumače kroz društvene strukture, sisteme znanja, vrednost i moć. Zanima me kako gradimo svoje razumevanje života i svoje odnose prema drugim oblicima života. Moj rad nema za cilj da gledaocu kaže šta da misli. On stvara fizičku i perceptivnu situaciju u kojoj se tema može doživeti i sagledati iz različitih perspektiva.
Danas se moja praksa oslanja na biopolitiku i kritiku antropocentrizma, ispitujući kako život postaje kategorija vrednosti i moći i kojim oblicima života se pridaje značaj unutar struktura koje gradimo.
Iza imena Vegesent, dakle, nije samo osoba koja je odrasla na farmi, već i osoba koja je provela mnogo godina preispitujući sisteme koje je nasledila, istražujući kako funkcionišu i razvijajući alate da ih ispita kroz umetnost.
Kada pogledate seriju Earth i svoje novije radove, u kojima često koristite predmete sa sopstvenom istorijom, šta se promenilo u načinu na koji razmišljate o lepoti i materijalima?
Kada danas pogledam seriju Earth, vidim je kao prelaznu etapu u svom razvoju kao umetnice. Bio je to moj prvi pokušaj da zakoračim u polje savremene umetnosti, dok je moje razumevanje umetnosti još u velikoj meri bilo oblikovano osmogodišnjim klasičnim obrazovanjem u estetskoj školi i iskustvom u primenjenim umetnostima. Dobro sam vladala kompozicijom, vizuelnim kvalitetom i načinom da napravim nešto estetski privlačno, ali još nisam u potpunosti razumela razliku između klasične, dekorativne i savremene umetnosti.
Serija Earth razvijala se negde između konceptualne i dekorativne umetnosti. I dalje su me zanimali lepota i stvaranje objekata koji mogu da postoje u enterijeru, ali sam istovremeno počela da preispitujem šta umetničko delo može da bude i kakvu ulogu materijali mogu da imaju. U kasnijim radovima sve sam se više udaljavala od dekorativne umetnosti i slobodnije eksperimentisala sa predmetima, formama i materijalima koji nisu vezani za konvencije slikarstva ili klasičnog predstavljanja.
To je promenilo i način na koji razmišljam o lepoti. I dalje cenim lepotu, zanatsko umeće i vizuelni kvalitet, a moje klasično obrazovanje ostaje važna prednost u mom radu. Ali lepota više nije primarni cilj. Mnogo me više zanima ono što stoji iza vizuelnog iskustva i ono što sam materijal može da saopšti.
Izbor materijala zato je postao deo konceptualne strukture mog rada. Razmišljam o tome odakle materijal dolazi, kakvu istoriju nosi, čemu je služio i kakve su njegove ekološke implikacije. Čak se i unutar serije Earth moje razumevanje toga vremenom razvijalo. U prvim verzijama koristila sam konvencionalnije materijale, a kasnije sam prešla na potpuno biorazgradive, jer je to podržavalo konceptualnu logiku serije.
Rekla bih, dakle, da moj odnos prema lepoti nije nestao, već se promenio. Ranije je lepota mogla da bude glavno polazište. Danas je jedan element u širem odnosu između materijala, značenja, forme i percepcije.
Rad i dalje može da bude lep, ali želim da njegova lepota vodi ka nečemu što je prevazilazi.
Nature - Earth Art - Vegesent Nature - Earth Art - Vegesent Nature - Earth Art - Vegesent Nature - Earth Art - Vegesent Nature - Earth Art - Vegesent
Earth series, Vegesent
Unwrapped spaja odbačene kese, pleksiglas i akrilnu boju. Kada ponovo koristite ovakve materijale, kako se menja odgovornost koju osećate u radu sa njima, a šta ostaje isto?
Danas nastojim da što više radim sa ponovo upotrebljenim ili biorazgradivim materijalima. Kada kažem „ponovo upotrebljeni“, mislim na materijale koji su već ispunili svoju praktičnu ili društvenu funkciju, poput ostataka pleksiglasa ili već korišćenih akrilnih boja koje drugde više nisu potrebne.
Kada je moguće, koristim i biorazgradive boje i materijale. To je neposredno povezano sa kritikom antropocentrizma koja je u središtu moje prakse. Osećam veliku odgovornost za ono što unosim u svoj umetnički proces i za ono što iza njega ostaje. Istovremeno, odgovornost prema materijalu ne smatram razlogom da pravim kompromise na račun kvaliteta rada.
Različiti materijali imaju različita tehnička svojstva. Kada radim sa pleksiglasom, na primer, akrilna boja je ponekad jedini način da postignem rezultat koji želim, a i ta boja je ponovo upotrebljena.
Visok kvalitet mi je i dalje važan. Kod ponovo upotrebljenih materijala za mene se menja polazna tačka. Ako je materijal već proizveden i korišćen, ne tražim da se proizvode novi materijali samo da bih pravila umetnost. Prethodni život tog materijala postaje deo rada. Zato moja odgovornost nije samo u tome da koristim reciklirane materijale, već da kritički promišljam ceo proces: šta se koristi, šta ja sa tim radim i šta nakon toga ostaje.
Unwrapped; Concept: Transparency does not produce visibility. Unwrapped; Concept: Transparency does not produce visibility. Unwrapped; Concept: Transparency does not produce visibility.
Unwrapped, Vegesent
U radu Portal posmatrač ubacuje novčić i tako postaje deo dela. Kakvu ste ulogu želeli da publika ima i kako procenjujete da li je rad ispunio svoju svrhu?
U Portalu želim da posmatrač postane deo rada, umesto da ga samo posmatra. Delo prati pesma koju izvodim, a ljudi mogu da koriste novčić koji im ja dam ili sopstveni. Taj jednostavan čin pretvara upotrebu svakodnevnog predmeta u umetnički i etički čin.
Novac odlazi za podršku životinjama, pa učešće ima opipljivu posledicu izvan samog umetničkog dela. Za mene delo funkcioniše na više nivoa: kao vizuelni i konceptualni rad, kao performans, kao poziv na učešće i kao način da se male radnje usmere ka konkretnoj podršci životinjama.
Njegov uspeh ne merim time da li svaki gledalac dolazi do istog zaključka. Više me zanima da li stvara trenutak u kojem neko razmišlja o značenju sopstvenog malog čina.
Eyes sažima istraživanje o osećajnosti životinja u dva jednostavna kruga. Zašto je upravo oko postalo prava forma za ovaj rad i gde vidite granice tog simbola?
Za mene je oko postalo prava forma jer se nalazi na preseku percepcije, prepoznavanja i naših pretpostavki o svesti. U ljudskom iskustvu oči su često prvo mesto na koje gledamo kada sretnemo drugu individuu. Čitamo ih kao znak svesnosti i unutrašnjeg života i koristimo tu vizuelnu vezu da, često nesvesno, procenimo da li nam je drugo biće slično.
To postaje posebno zanimljivo kada pogledamo druge vrste. Što su oči neke životinje sličnije našima, utoliko je lakše prepoznajemo kao svesno i emocionalno prisutno biće. Možemo osetiti snažnu povezanost dok gledamo konja u oči, na primer, ali biti mnogo manje skloni da isto pretpostavimo za raka ili neku drugu životinju čije se oči veoma razlikuju od naših. Kod bića čiji su oblici percepcije još udaljeniji od naših, naša sklonost da pretpostavimo postojanje svesti može biti još slabija.
To je napetost koju sam želela da istražim u Eyes. Rad svodi oko na dva jednostavna kruga i sa vrlo malo vizuelnih informacija postavlja pitanje koliko nam je malo potrebno da bismo počeli da prepoznajemo drugo svesno biće. Istraživanje na kojem se rad zasniva odnosi se na osećajnost životinja i naučne dokaze da mnoge životinje poseduju neurološke strukture povezane sa svesnim iskustvom. Delo zatim pomera pitanje sa same biološke stvarnosti na našu ljudsku percepciju te stvarnosti.
Ograničenje oka kao simbola upravo je u tome što ono nije naučni dokaz svesti. Oko može da u nama stvori osećaj da je drugo biće svesno, ali svest ne zavisi od toga da li organizam ima oči koje su nam poznate, pa čak ni od toga da li oči uopšte ima. Taj simbol zato otkriva jednu ljudsku pristrasnost: svest lakše prepoznajemo kada drugo biće liči na nas.
Srebrna tuba u radu Road ima svetlucavu, vizuelno zavodljivu površinu. Šta vam je taj izbor omogućio da istražite i kakve je rizike nosio?
Za mene je Road pre svega rad o dualnosti: dualnosti stvarnosti i mašte, ali i dualnosti ljudske percepcije i toga gde biramo da usmerimo pažnju.
Rad se sastoji od dve tube i dva okvira koji stvaraju dve paralelne verzije istog puta. Transportna tuba je važna zato što je njena prvobitna funkcija već povezana sa idejom putovanja. To je ambalaža napravljena da prenese nešto sa jednog mesta na drugo, pa u radu postaje metafora transporta i kretanja.
Jedan put je zamišljen, romantizovan i vizuelno zavodljiv. Drugi upućuje na stvarnu rutu od proizvodnih pogona do klanica, na stvarnost koja postoji, ali uglavnom izostaje iz naše svakodnevne pažnje. Zanimalo me je kako te dve stvarnosti mogu da postoje istovremeno, a da im naša percepcija ipak daje potpuno različite stepene vidljivosti.
Lepota srebrne verzije zato je ujedno bila i rizik. Mogla je da postane previše lepa i previše poetična i da rad odvede ka romantičnim slikama, umesto ka napetosti koju sam želela da ispitam. Ali taj rizik je povezan sa samom temom. Zavodljiva verzija odražava koliko lako pažnju možemo usmeriti ka zamišljenoj stvarnosti, dok druga stvarnost ostaje izvan našeg polja pažnje.
Zato mislim da je rad manje o predstavljanju dva puta, a više o tome da tu podelu u percepciji učini vidljivom.
Mala oznaka sa rečju „chick“ u radu Negative Value podseća na etiketu proizvoda. Kako je nastao taj detalj?
Mala oznaka „chick“ nastala je tokom razvoja rada i kroz moj dijalog sa kustoskinjom i umetničkom kritičarkom Julijom Sysalovom (AICA). Želela sam da još više produbim vezu između teme svog istraživanja i vizuelnog jezika objekta.
Ovde istražujem kako ekonomska logika oblikuje percepciju i određuje koji oblici života dobijaju vrednost, a koji postaju višak. Uzgoj životinja je prizma kroz koju posmatram tu strukturu. Jedan od izazova u mojoj praksi jeste da pronađem način da taj odnos učinim vidljivim, a da pritom samo ne prikazujem životinju. Radije radim sa jednostavnim predmetima, simbolima i metaforama koji samu strukturu mogu da učine uočljivom.
Oznaka je bila pokušaj da to postignem. Reč „chick“ funkcioniše poput etikete proizvoda, pa se živo biće označava istim vizuelnim jezikom kojim označavamo nešto unutar sistema proizvodnje i razmene. Povezuje se i sa samom majicom, poznatim predmetom kojem je već dodeljena novčana vrednost.
To je važno jer majica nije proizvoljno izabran materijal. Prvobitno je vredela 50 evra, ali je odbačena. Tu novčanu referencu koristim da napravim poređenje sa drugačijom vrstom ekonomske računice: šta se događa kada održavanje osećajnog bića u životu košta više nego što se smatra da njegov život vredi unutar proizvodnog sistema.
Od serije Earth do njenih sadašnjih radova, Veronika Kvitko sve veći značaj pridaje prethodnom životu materijala i značenju koje predmet već nosi. Njeni odgovori pokazuju i da danas drugačije pristupa sopstvenoj praksi: lepota više nije polazište, a istorija i implikacije materijala učestvuju u oblikovanju konceptualne strukture rada. Forma, materijal i reakcija posmatrača postaju deo jedinstvenog procesa.
