Prvobitno objavljeno u međunarodnom izdanju AH Magazine-a, broj 7.

Ovde je za pretplatnike pripremljeno u formatu prilagođenom mobilnim uređajima.

Victor Weinsanto

o Parizu, telu u pokretu i modi kao scenskom činu

Victor Weinsanto u modu unosi disciplinu i instinkt plesa. Telo drži liniju, pokret menja konstrukciju, a pista postaje scena. Njegov Pariz oblikuju umetnost, kabare, energija klubova, arhitektura i elegancija grada o kome je dugo sanjao, sada pretočena u jezik njegovih kolekcija. U tom jeziku korset oblikuje proporciju, senzualnost je povezana sa kontrolom, a silueta postaje karakter onda kada je osoba koja je nosi prihvati kao ulogu. Za AH Magazine, Victor Weinsanto govori o disciplini baleta, slobodi pokreta, emocionalnoj snazi mode i kolekciji u kojoj se operska dostojanstvenost susreće sa sirovom energijom noćnog Pariza.

Kada danas razmišljate o Parizu, da li ga vidite kao grad, kao scenu ili kao način kretanja kroz svet? Kako ta vizija Pariza ulazi u vaš rad?

Kada razmišljam o Parizu, vidim ga kao nešto instinktivno, prisutno u načinu na koji se ljudi izražavaju. To je neverovatno inspirativan grad, bogat istorijom, i osećam se veoma srećno što živim ovde. Pariz je oduvek bio moj san. Za mene je on platforma na kojoj se umetnost i kultura prirodno susreću, mesto koje ljudima omogućava da zaista budu ono što jesu i da razviju sopstveni umetnički glas.

On je i stalni izvor inspiracije u mom radu. Parižanka, na neki način, svake sezone postaje nit koja se ponavlja. Šire gledano, sam grad, njegova istorija i njegove slike često direktno ulaze u moje kolekcije. U njegovoj arhitekturi i atmosferi postoji neporeciva elegancija, a to neizbežno utiče na ono što stvaram.

WEINSANTO, FW26 “After Midnight”. Photography: Marcello Junior Dino. © Weinsanto 2026.

U modu ste došli kroz balet. Šta vas je ples trajno naučio o telu, držanju i načinu na koji silueta oživljava?

U modu sam došao iz sveta plesa, pa me je on prirodno naučio disciplini u radu i procesu, ali i stvarnom osećaju slobode u pokretu. Dao mi je razumevanje scene, načina na koji se gradi pista, kako se modeli usmeravaju u skladu sa kolekcijom i kako se razmišlja o celovitoj mise en scène. Naučio me je i da slušam telo, prostor i publiku. To je nešto što danas zaista volim u svom radu. Mislim da mi to omogućava da budem manje tradicionalni dizajner, a više koreograf, na neki način. Volim da stvaram scene, da gradim narative i da zamišljam kako će kolekcija živeti kroz pokret, držanje i prisustvo.

U vašem radu jedan look često deluje kao karakter, a ne samo kao odeća. U kom trenutku za vas silueta postaje karakter?

U mom radu svaki look često deluje kao karakter, i to je nešto što volim. Veoma me privlače pripovedanje, stavovi i identiteti. Odevni komad pomaže osobi koja ga nosi da potpunije uđe u ulogu, bilo da je reč o opasnoj figuri, veštici ili dvorskoj miljenici iz nekog drugog vremena. Iza toga uvek postoji narativ.

Modeli i plesači sa kojima radim već imaju snažne ličnosti. Oni me inspirišu, a ideja nikada nije da ih transformišem, već da pojačam ono što oni već jesu i pustim da se to razvije u nešto izražajnije. Kada to u potpunosti prihvate, silueta oživi; postaje nešto stvarno.

Korset je jedan od vaših prepoznatljivih potpisa, ali u vašem radu nikada ne deluje nostalgično. Šta vam on danas omogućava da kažete o telu, kontroli i zauzimanju prostora?

Korset je definitivno jedan od ponavljajućih potpisa u mom radu i oduvek me je fascinirao. Uvek sam voleo ideju oblikovanja tela, zatezanja struka, naglašavanja proporcija i isticanja oblina. U korsetiranju postoji nešto veoma senzualno, ali i nešto povezano sa kontrolom, na primer u samom činu vezivanja. Pošto dolazim iz plesa, to mi je posebno zanimljivo, jer bi neko mogao da pomisli da je to u suprotnosti sa pokretom. Ali ja zapravo volim tu napetost između ograničenja i fluidnosti. Čak i kada ograničava telo, korset stvara držanje, prisustvo i određenu eleganciju.

Uvek uključujem i vezivanje na leđima. To je deo mog potpisa, ali istovremeno omogućava odevnom komadu da se prilagodi različitim telima. Jedan komad može da funkcioniše kroz više veličina, što ga čini i senzualnim i fleksibilnim. Zato, izvan same estetike, u mom pristupu postoji i nešto veoma praktično i inkluzivno.

U vašem svetu postoje drama, humor i preuveličavanje, ali ispod toga postoji i stvarna emocija. Kada osećate da moda prestaje da bude slika i počinje da postaje emocionalni jezik?

Humor mi je neophodan. Volim kada kolekcija deluje živo i kada nosi stvarnu emociju koja prevazilazi samu sliku. Za mene moda počinje onda kada stvori osećaj, kroz pokret, stav ili jednostavan gest. Bilo da je reč o radosti, preuveličavanju ili ranjivosti, ona mora da učini da nešto osetite. Na kraju, moda je pričanje priča i činjenje emocije vidljivom.

U vašem nedavnom radu postoji jasna napetost između discipline plesa i neukroćene energije pariskog noćnog života. Gde vam ta napetost u aktuelnoj kolekciji deluje najživlje, bilo u određenom looku, silueti ili gestu?

U svojoj nedavnoj kolekciji zaista sam želeo da istražim kontrast. Revija je bila podeljena na dva dela. Prvi je bio mirniji, romantičniji, gotovo kao odlazak u operu, sa osećajem elegancije i suzdržanosti. Zatim se energija promenila. Usledio je performans Mimi i Julie Demont, dve moje dugogodišnje muze, koji je doneo mnogo siroviju i intenzivniju energiju. Želeo sam da pokažem da ti svetovi mogu da postoje zajedno. Možete otići u operu, a zatim odmah posle toga na ples u klub. Ta dualnost mi deluje veoma lično.

To se videlo i u siluetama: nešto profinjeno, blago raspušteno, nikada previše uglađeno. Kolekcija je zaista oživela kroz pokret i stav devojaka.

Victor Weinsanto | WEB

Ovaj članak je deo 7. broja AH Magazine-a.

Kompletno digitalno izdanje dostupno je u vašoj privatnoj Digital Library.