Yinxue (Lucy) Zou
- AH Magazine
- 19 hours ago
- 6 min read
Jezik, struktura i vlastito ime
Njen rad polazi od strukture. Arhitektura ju je naučila hijerarhiji, odnosima, ulazu i kretanju pažnje. U tipografiji je pronašla preciznost koja menja doživljaj već kroz razmak, prelom i ponavljanje. Kolaž joj daje prostor da fragmente iz različitih konteksta dovede u direktan susret i zadrži složenost koja ne staje u jednu definiciju. Publikacije su format u kojem rad dobija vreme, kroz stranice, tempo, povratak i ponovno čitanje. U ovom razgovoru govori o radu How Do You Pronounce Your Name?, o iskustvu akcenta i stalnog samoprevođenja, o disciplini rezanja, kao i o tome kako dizajn postaje niz odluka koje nose emocionalnu težinu.
Za početak, možeš li da nas uvedeš u svoj kreativni put i način na koji si došla do tipografije, kolaža i izdavaštva kao svog osnovnog jezika?
Pre nego što sam učila stil, učila sam da radim sa sistemima. Godine ranog obrazovanja u arhitekturi dale su mi osnovni jezik odnosa i hijerarhije, proporcije i kretanja, pre bilo kakvog ukrasa. Tipografija i kolaž su postajali sve važniji jer je vizuelni jezik mogao da ponese emociju i tragove proživljenog iskustva uz sažetost koju sam doživela kao sirovu i istinitu: prevođenje, akcenat, odbrambeni stav, stalno izlaganje sopstvenog identiteta kroz dodatno tumačenje sebe, sitna svakodnevna prilagođavanja koja prate migraciju.
Kod tipografije volim napetost između logike i krhkosti. Njene racionalne osnove postaju vidljive. Pomeriš razmak između slova, presečeš red, ponoviš reč ili frazu, i dobiješ suptilan osećaj uzdržanosti ili pritiska koji je izuzetno precizan. Kolaž mi omogućava da fragmente vratim u međusobni dijalog i spajam materijale iz različitih konteksta, sve dok zajednička stvarnost više ne može da se svede na jednu rečenicu.
Izdavaštvo je nastalo iz radova kojima je bio potreban prostor da žive. Zapisi kojima su potrebni ritam, dah ili ponovno čitanje. Autorske knjige i fanzini su moj magični okvir koji funkcioniše i kao arhiva i kao kratka novela. Ne stojiš daleko od nečega što presaviješ i držiš blizu satima.
Šta si prenela iz arhitekture, a šta si ostavila iza sebe kada si prešla na rad sa tipografijom, slikom i kolažom?
Arhitektura mi je usadila osetljivost za strukturu i čitanje u velikom planu. O kompozicijama razmišljam prostorno čak i kada nisu arhitektonske: gde se ulazi, kako se pažnja kreće, gde težina najviše pada. Čak i kada pravim poster, obično prvo skiciram jasnu kičmu, način čitanja tipografije i ukupnu hijerarhiju, pa tek onda uvodim materijale u taj sistem.
Takođe me je naučila da volim rad unutar zadatih okvira. Ograničenja pojačavaju donošenje odluka. Dajte mi skup pravila i dobićete fokusiranu emociju. Granice mogu biti i samonametnute, poput pitanja koliko tipografija jedna slika može da izdrži, i uživam u tome da sistemu izgradim unutrašnju logiku, bilo da ograničavam broj fontova, paletu boja ili se duboko igram sa mrežom.
Promenila se i tema. Iako su u arhitekturi često prisutni odnosi moći, tipografija mi je otvorila prostor za razgovor o dubljim, ličnim iskustvima: prevođenju, akcentu, stalnom pritisku da stalno daješ dodatna pojašnjenja o sebi, nestabilnosti koja prati odlazak iz jednog doma u drugi. Počela sam da se pitam da li oblik funkcioniše i da li je veran situaciji, umesto da je zaglađuje.
Izaberi jedan rad i opiši proces, od početne ideje do završne realizacije.
Hajde da govorimo o radu How Do You Pronounce Your Name? Na površini, to je pitanje koje ljudi često postavljaju iz pristojnosti, ali za mene je postalo čin pun trenutnog samoprevođenja i odluka: koliko detalja da dam, da li da pojednostavim svoje ime, koliko sebe treba da dam da bi društvena situacija tekla glatko.
Od početka sam ga tretirala kao sistem, a ne kao citat. Zapisala sam ključne reči: korekcija, razlaganje reči, ponavljanje, pristojnost, poniženje, pritisak, prostor da se zastane. Kako da osoba koja gleda knjižicu oseti težinu tog pitanja, ne samo doslovno, već i ono što se javi u telu kada te neko koga si tek upoznao pita kako se izgovara tvoje ime? Kako da se taj osećaj doživi odmah pri ulasku, a ne tek pri pažljivijem posmatranju?
Zatim sam gradila tempo i hijerarhiju kroz tipografiju. Izvukla sam pitanje u prvi plan i slojevila fragmente spelovanja, ispravljanja i izgovora dok nije postalo neumoljivo. Kolaž je postao način da se stvore kontejneri za tragove koje bi moj mozak registrovao u stvarnim situacijama. Montaža je bila nemilosrdna. Svaki dodatak je morao da nosi strukturu ili da pojača napetost. Želela sam da se sukob vidi, uz svest da u njemu postoji složenost koja se ne rešava jednom rečenicom.
Kako biraš tekstualne, prevodne i prostorno-vremenske fragmente koji ulaze u rad? Šta znači kada kažeš da nešto deluje ispravno?
Tekst, prevode i fragmente vremena i mesta čuvam kao dokaze. Delove razgovora koje sam čula ili zapamtila, formulare, mejlove, ulične natpise, ispravke izgovora koje ponavljam sebi. Sitne trenutke koji se iznova ponavljaju i nose mali, ali postojan teret.
Moji izvori ne moraju da budu informativno gusti da bi ostali u mojoj arhivi. Potrebno je da stvore pritisak, rupe u jeziku, gravitacionu težinu toga da te iznova pitaju da protumačiš sebe, pa da to moraš da uradiš opet.
Rezanje je mesto gde za mene počinje pravo odlučivanje. Pitam se koju funkciju fragment ima. Pitam se da li je taj fragment nosiva struktura, šum ili mesto na koje emocija sleti. Ako oduzimanjem kompozicija dobije fokus, odlazi. Ponekad biram da ostavim prazninu, jer i prostor nosi informaciju. On govori ono što ne može da se izgovori.
„Deluje ispravno“ retko dođe kao nalet. Pre je to trenutak kada sve legne na svoje mesto. I odjednom težište ima smisla. Ili se elementi koji su bili u neskladu napokon smeste. Završetak za mene nije stanje bez problema, već trenutak kada problem legne tamo gde treba.
Kada ideja postaje poster, a kada publikacija ili autorska knjiga?
Poster doživljavam kao trenutnu priču za javni prostor. Potrebno je da u sekundama uspostavi hijerarhiju i hitnost, da situaciju gurne u prvi plan tako da viđenje prethodi mišljenju. Kada se ideja može sabiti u jasnu rečenicu, jednu oštru sliku ili snažan emotivni udarac, posežem za posterom, direktnim i konfrontirajućim.
Postoje i ideje koje odbijaju sabijanje: nervoza, statika, migracija kao pozadinska buka koja se ne razrešava. Tada izdavaštvo postaje komunikativnije. Okretanje stranica stvara prostor da se zastane, vreme i tempo. Ponavljanje i ponovno čitanje postaju deo arhitekture projekta. Knjige nose sporije usvajanje i dopuštaju lutanje.
Volim i intimnost taktilnih publikacija u odnosu na postere. Posteri stoje u javnom prostoru i viču. Fanzin ili knjiga deluju kao da nekoga sklapaš u svoju privatnu biblioteku. Nose se, drže, spavaju sa tobom. Knjige vidim kao opipljive arhive, a postere kao zastave.
Kako se razvijao rad How Do You Pronounce Your Name? i šta si kroz njega naučila o jeziku i identitetu?
Rad je izrastao iz pitanja koje mi se stalno postavlja: kako se izgovara tvoje ime? Na papiru deluje bezazleno, ali često uvodi vrstu pažnje pod pritiskom. Ime te izdvaja i od tebe se očekuje da se odmah prevedeš u verziju koju je drugima najlakše da izgovore. To je trenutni emocionalni rad. Posle dovoljno ponavljanja, komunikacija prelazi u pregovaranje.
Želela sam da vizuali izraze i trajanje. Tipografska slojevitost i trenje stvaraju napetost koju posmatrač može da oseti. Ispravke, zastajkivanja, ponavljanja i pauze postaju program koji se beskonačno gradi. Tekstualni fragmenti iz drugih izvora narušavaju ideju privatnosti. Ono što bi trebalo da ostane lično dobija izloženu strukturu. Svako ko je učio engleski kao drugi jezik prepoznaje da pristojnost često prikriva mikro-neravnotežu moći u međukulturnoj razmeni.
Jezik je više od sredstva komunikacije. U njemu su sačuvane telesne i društvene istorije. Ime deluje kao nešto što čuvaš u privatnosti, a zatim iznova iznosiš u javnost. Nisam želela da tu napetost svedem na jednu priču o žrtvama. Želela sam da obuhvatim sve: potrebu da te razumeju, brigu da li će se to desiti, umor od stalnog dodatnog tumačenja i istrajnost u tome da ime ostane tvoje.
Kako biraš teme za nastavu i šta želiš da studenti prvo razumeju?
Teme za nastavu biram tamo gde se studenti najčešće zaglave. Za mnoge dizajn znači da stvari izgledaju lepo. Ono što razdvaja buku od udarca jesu struktura, hijerarhija i odlučni rezovi. Poster, kolaž i fanzin su zahvalni jer se odluke jasno vide: kako se tempo gradi tipografijom, šta ostaje, a šta se uklanja. Polaznici na kraju dana nose kući i fizički predmet, što donosi posebno zadovoljstvo.
Najvažnije mi je da razumeju dve stvari. Prva: dizajn je donošenje odluka. Šta je najbitnije, šta može da se oduzme, kako se vodi pogled, kakav emotivni ugovor rad sklapa pre čitanja. Druga: već imaju sve što im je potrebno da izgrade vizuelni jezik. Njihova biblioteka materijala seže godinama unazad. Jezik, iskustvo, kultura i svakodnevno prikupljanje nude beskrajnu inspiraciju, potrebno je samo dopustiti sebi da se u to zaroni.
Od koncepta do realizacije proces razlažem jasno. Postavljamo koncept, definišemo ključne reči i crtamo jednostavne skice hijerarhije. Zatim uvodimo ograničenja, poput broja fontova, boja ili pravca mreže, pre nego što se upustimo u kolaž. Učim kako se uređuje po osećaju, zašto nešto legne i treba da ostane, a zašto nešto zateže kompoziciju i mora da ode. Cilj nije jedan savršen rad, već ponovljiv proces. Sledeći put pred praznom stranom, znaće kako da haos pretvore u strukturu, a život u čitanje.
U ovom razgovoru ime stoji u centru, sa svim slojevima koje nosi. Yinxue Zou.Kod nje dizajn počinje pitanjem i nastavlja se preciznim rezovima, razmakom, prelomom, ponavljanjem, pauzom. Sitni pomaci u jeziku ovde postaju vidljivi, a forma preuzima ono što svakodnevni govor često ostavi po strani.
Yinxue (Lucy) Zou
