HAOCHEN HE
- ARTISTIC HUB MAGAZINE
- Oct 20
- 7 min read
Tamo gde se struktura lomi, nastaje značenje
Arhitektura, umetnost i fotografija u njegovom radu postaju jedan jezik – precizan, promišljen i ličan.
Haochen He je arhitekta i vizuelni umetnik čiji rad istražuje granice između prostora i identiteta. Rođen u Kini, sa trenutnom bazom u Sjedinjenim Američkim Državama, diplomirao je na Cornell University i profesionalno se razvio u okruženju velikih arhitektonskih projekata. Ipak, iza teičke preciznosti njegovog obrazovanja krije se izrazito ličan pogled na svet – onaj u kojem se struktura pretvara u pitanje, a prostor postaje način razmišljanja.
Njegova umetnička praksa razvija se na preseku arhitekture, fotografije i vizuelnog dizajna. U serijama kao što su 404 Stair Not Found, Dot Matrix Identity i Continuum of Comics, Haochen istražuje trenutke u kojima se funkcionalno raspada u simbolično. Fragment, greška ili digitalni prekid u njegovim radovima nisu kraj strukture, već početak novog značenja.
Kroz ovaj razgovor otvara pogled u svet u kojem arhitektura postaje ogledalo ljudske misli, a umetnost način da se sačuva ono što u svakodnevici često ostaje neizrečeno.
Projekat 404 Stair Not Found tretira stepenište ne samo kao arhitektonski element, već i kao metaforu greške i prekida. Šta Vas je navelo da ga posmatrate na taj način i kako se projekat razvijao iz te ideje?
Ideja se pojavila dok sam radio na arhitektonskoj studiji koja je istraživala kretanje i cirkulaciju kroz digitalno modelovanje. Zaintrigirao me koncept digitalnog blizanca – sistema koji pokušava da savršeno reprodukuje fizičke performanse stvarnog prostora. U tom okviru počeo sam da se pitam šta se dešava kada takvi sistemi zakažu ili izgube vezu sa stvarnošću koju bi trebalo da odražavaju. Tu se pojavilo stepenište – element koji fizički simbolizuje prelaz i kontrolu. Posmatrajući nedovršene ili prekinute strukture, gde stepeništa više ne vode nikuda, počeo sam da ih vidim kao trenutke kada arhitektura pokazuje sopstvene granice i otkriva psihološku dimenziju ispod svoje racionalne strukture.
Kako je projekat napredovao, stepenište je izgubilo svoju funkcionalnu ulogu i postalo konceptualni okvir. U početku je to bio prostorni eksperiment unutar mog arhitektonskog rada, fokusiran na kretanje i pristup kroz virtuelne simulacije. Vremenom se pažnja preusmerila sa reprezentacije na prekid. Počeo sam da prevodim te studije u makete, fotografije i digitalne kompozicije koje ističu prekid i dvosmislenost. Ono što je počelo kao istraživanje arhitektonske preciznosti, pretvorilo se u razmišljanje o tome kako se sistemi – digitalni i ljudski – lome, iskrivljuju i opstaju u svom nedovršenom stanju.
404 Stair Not Found
U seriji Dot Matrix Identity figure se pojavljuju kroz prikrivanje i delimičnu prisutnost. Kako ste razvili taj koncept i kada prikrivanje prelazi iz estetskog gesta u čin otpora ili način da se progovori o identitetu?
Sve je počelo tokom razgovora sa jednim od modela s kojima sam radio. Uvek razgovaram sa saradnicima pre fotografisanja, kako bih stvorio osećaj poverenja i razumevanja. U jednom od tih razgovora model je rekao da je umoran od toga da ga stalno neko posmatra. Ta jednostavna rečenica me je zadržala. Naterala me da razmislim o tome kako vidljivost može biti i osnažujuća i iscrpljujuća, kako pokazivanje sebe ponekad znači gubitak kontrole nad sopstvenim likom. Iz tog trenutka rođena je ideja o prikrivanju kao načinu da se preispita značenje same vidljivosti.
Daljim razvojem projekta, prikrivanje je postalo čin samoodređenja, a ne povlačenja. Svaka figura u seriji postoji između prisutnosti i nestanka, odražavajući složenost identiteta u savremenoj kulturi. U vremenu koje definišu izloženost i samoprezentacija, skrivanje postaje oblik moći – način da se povrati autonomija nad tim kako se identitet oblikuje, deli ili zadržava.
Dot Matrix Identity
Serija Continuum of Comics spaja vizuelni jezik stripova i digitalne glitch efekte. Šta Vas je inspirisalo da povežete ta dva sveta i kako ova serija odražava vaš pogled na savremeni identitet?
Danas slike više ne miruju. Kopiraju se, filtriraju i prepravljaju dok granica između originala i imitacije nestaje. Privukla me ta nestabilnost – način na koji vizuelni sistemi stvaraju red samo da bi otkrili sopstvenu krhkost. Strip i glitch dele tu kontradikciju. Strip ima strogu vizuelnu ritmiku, ali njegovo značenje nastaje u praznini između kadrova. Glitch, s druge strane, prekida tok i otkriva skrivenu logiku digitalnog sistema. Spajanje ta dva jezika omogućilo mi je da istražim kako jasnoća i izobličenje mogu da koegzistiraju u načinu na koji konstruisemo identitet.
Moje arhitektonsko obrazovanje prirodno je uticalo na proces – način na koji razmišljam o ritmu, okviru i prostoru preveo sam u raspored panela i vizuelnih intervala. Strip je postao savršen medijum za dijalog između kontrole i prekida.
I strip i glitch nude suprotne načine građenja identiteta. Strip idealizuje i pojednostavljuje figuru, pretvarajući je u simbol, dok glitch razbija tu jasnoću i otkriva pukotine skrivene u reprezentaciji. Njihova koegzistencija odražava način na koji se danas identitet sastavlja od obrađenih slika, profila i algoritamskih odraza. Naše verzije neprestano se preoblikuju. Kroz taj dijalog razmišljam o tome kako ljudski lik opstaje u tim sistemima, viseći između autentičnosti i simulacije.
Continuum of Comics
Radite na velikim arhitektonskim projektima namenjenim širokoj publici, dok u umetničkom radu često istražujete tišinu, odsustvo i intimne trenutke. Kako se ta dva iskustva prepliću i na koji način jedno utiče na drugo?
Rad u arhitekturi me je naučio da i u kolektivnim prostorima može postojati intimnost ako je pažljivo oblikovana. Veliki projekti često služe mnogim ljudima, ali u tim javnim strukturama postoje trenuci povlačenja – privatne sobe, skriveni prolazi, tihi pragovi – koji stvaraju prostor za odvojenost i razmišljanje. Privlače me upravo ti prelazi između otvorenog i zatvorenog, između onoga što se deli i onoga što se čuva. Moja umetnost raste iz te napetosti, prevodeći prostorne ideje prikrivanja u vizuelni i psihološki oblik.
Arhitektura i umetnost stalno se međusobno nadopunjuju. Arhitektura me uči strukturi i ritmu, razumevanju načina na koji forma oblikuje iskustvo. Umetnost me podseća da emocija mora ostati prisutna i u velikim kolektivnim prostorima, da dizajn ne sme da se udalji od ljudskog osećaja. Istovremeno, arhitektura mojoj umetnosti daje jasnoću i logiku prostora. Ta dva pravca neprestano razgovaraju – između emocije i preciznosti, između vidljive strukture i unutrašnjeg života koji ona nosi.
Kada prelazite iz arhitekture u fotografiju, da li se Vaš pogled menja? Da li i dalje radite iz „arhitektonskog okvira“ ili Vam fotografija daje drugačiju vrstu slobode?
Kada sam počeo da fotografišem, arhitektura je bila glavni motiv. Pristupao sam joj kroz klasični arhitektonski kadar – linije, mreže, fasade – fokusiran na ravnotežu, proporciju i prostorni red. Vremenom sam shvatio da arhitektura nije statična umetnost. Iako beton i čelik ostaju na mestu, svetlost, atmosfera i ljudska prisutnost neprestano menjaju ono što vidimo.
Ta spoznaja prvo je promenila moj pristup, a tek zatim motive. Počeo sam da oslobađam kadar, da snimam iz ruke, van ose, sa različitim žižnim daljinama, da koristim plitku dubinu fokusa i selektivno osvetljenje. Beležio sam pomeranje svetla dugim ekspozicijama, prihvatao zamućenja pokreta, koristio refleksije i slojeve, čekao trenutak kada će se telo pojaviti u kadru. Tokom obrade gradio sam sekvence koje sugerišu ritam i priču. Ti pristupi sada se primenjuju i na portrete, pejzaže i prirodne scene, ali i na arhitektonske fotografije, u kojima želim da prikažem kako prostor diše i kako se vreme i ljudi kreću kroz njega.
Greška, prekid i nedovršenost u Vašem radu nisu prepreke, već izvori novih značenja. Možete li navesti primer kada je takva „greška“ postala otkriće i dovela do nove serije?
Kada razmišljam o značenju greške u svom radu, uvek se setim jednog stambenog projekta u Čongćingu. Zgrada je ostala nedovršena nakon bankrota investitora, ali su porodice već uselile, stvarajući improvizovane domove unutar betonskog kostura. Došao sam s namerom da „završim“ ono što nedostaje, ali sam gledajući kako stanovnici grade kuhinje od ostataka materijala i zavesama dele prostor, potpuno promenio pogled na pojam neuspeha. Njihova prilagodljivost pretvorila je nedovršeno u živo. Shvatio sam da projekat ne treba posmatrati kao problem koji se rešava, već kao proces koji se nastavlja. Dizajn je rastao iz postojećeg, koristeći fragmente kao osnovu za obnovu. To iskustvo me naučilo da nedovršenost može biti oblik otpornosti, a ne znak slabosti.
Sličan trenutak dogodio se tokom rada na jednom memorijalu, kada je ručno liveni betonski model neočekivano napukao dok se sušio. Umesto da ga odbacim, promenio sam osvetljenje i pukotine postale su deo kompozicije. Ono što je počelo kao greška, otvorilo je novi način posmatranja strukture i ranjivosti. Ti trenuci, od velikih zgrada do malih modela, naučili su me da je greška često poziv na novo tumačenje, prilagođavanje i smisao.
Kada pogledate sve serije koje ste do sada stvorili, koji Vam rad najviše odgovara vašoj ličnoj filozofiji i šta biste voleli da publika ponese iz susreta sa Vašom umetnošću?
Od svih mojih radova, 404 Stair Not Found je najbliži mojoj filozofiji. Počeo je kao istraživanje prostornih sistema, ali se pretvorio u razmišljanje o tome kako se i odsustvo može konstruisati. Stepenište, koje inače služi kretanju, postalo je prostor koji ne vodi nikuda – pitanje o logici napretka i dovršenosti koja prožima arhitekturu i digitalnu kulturu. U tom radu susreću se arhitektura i umetnost: jedno je moje polazište, drugo prostor preispitivanja. Kroz tu tačku susreta otkrio sam da disciplina strukture može otvoriti put ka neizvesnosti, ranjivosti i imaginaciji.
Ono što bih voleo da publika oseti jeste trenutak prepoznavanja – tih dodir između dela i nečeg duboko ličnog. Neko će to možda doživeti kao metaforu, neko kao promišljanje o strukturi. Ne želim da namećem tumačenja, već da stvorim prostor za razmišljanje, gde se forma i emocija dodiruju. Želim da publika oseti da svaka forma nosi i preciznost i krhkost, i da razumevanje umetnosti može da nastane iz empatije isto koliko i iz analize.
Square Exit
Umetnički rad Haochena Hea pokazuje koliko su granice između tehničkog i emotivnog relativne. Svaka njegova kompozicija nastaje iz pažnje prema detalju i spremnosti da se preispita poznato. U tom procesu arhitektura postaje ogledalo misli, a umetnost sredstvo razumevanja prostora koji nas oblikuje.
Njegovi radovi nisu dokument stvarnosti nego trag istraživanja – način da se razume kako materijal, forma i ideja mogu postojati u istoj ravni. To istraživanje čini njegovu umetnost otvorenom, promišljenom i duboko savremenom.
HAOCHEN HE DESIGN
