SMELOST LJUBAVI: ZNAK ZA BRAON

Sva krivica, noćna premotavanja u mislima i ona iscrpljujuća samokritika nestali su u trenutku kada sam se sudarila sa nečim sasvim jednostavnim i svakodnevnim: braon bojom.

Braon nije bila samo reč koju moj sin nije mogao da čuje. Bila je to ideja do koje njegov tihi svet nije mogao da dopre kroz moje nervozne pokušaje „klasičnog“ učenja. Mesecima sam razmišljala po pravilima sveta koji čuje, pokušavajući da ga naučim bojama, osećanjima i apstraktnim pojmovima ponavljanjem izgovorenih reči koje on nije mogao da čuje. Gurala sam apstraktan pojam kroz zatvoreno čulo, nadajući se da će zvuk s vremenom nekako sam odraditi posao. Imala sam osećaj kao da govorim u zatvorenu kutiju i čekam da se zvuk pretvori u sliku.

Sve se promenilo onog trenutka kada sam prestala da pokušavam da njegov lep i radoznao um uklopim u krut sistem koji podrazumeva knjigu, sto i olovku.

Tada sam jasno shvatila nešto važno: on nije imao problem sa učenjem. Ja sam imala problem da mu priđem na način koji njemu ima smisla.

Učionica je postala kuhinja, a plan časa više nije tražio udžbenike. Ostavila sam program po strani i zakoračila u njegov svet, svet koji počiva na pogledu, igri i punoj pažnji. Iz ormarića sam izvadila sve što je bilo braon: začine, kafu, čak i malo zemlje, i pretvorila radnu površinu u jednu smešnu, improvizovanu laboratoriju.

Nisam podučavala. Igrala sam se. Ušla sam u pravu malu predstavu, sa naglašenim izrazima lica i snažnom, vizuelnom energijom: „Jao, čekaj, koje je ovo boje? Braon? Braon! Ovo je braon!“ Postavljala sam besmislena pitanja, kao da ni sama ne razumem boju, glumeći zbunjenost da bih ga uvukla u igru. Ta komika majke koja se ponaša tako dramatično zbog „braon“ postala je naša interna šala. On je gledao predstavu, ne lekciju, a igra je učinila sve ostalo.

Rezultat je stigao brzo i ostao je tu. Moj sin je učio sa radošću kakvu ranije nisam videla, a braon, povezana sa smehom, sećanjem i tom zajedničkom igrom, postala je nešto što će zauvek znati.

Tog dana sam shvatila da prava komunikacija ne zavisi od zvuka. Ona zavisi od povezanosti, jasnoće i spremnosti da nekoga sretneš tamo gde se već nalazi.

Kada se znak za braon, tu sasvim običnu boju, konačno pojavio na njegovom licu i smestio u njemu, moj pogled se promenio. Prestala sam da tražim odgovore u dijagnozama. Videla sam put kojim je on već hodao i shvatila da ja jednostavno nisam znala kako da hodam zajedno s njim. Odgovor nije bio u još jednoj reči koju bih mogla da izgovorim. Bio je u načinu na koji sam odlučila da mu pokažem svet.

Taj dan mi je ostavio jednu jednostavnu istinu. Dete ne traži da se uklopi u tuđi kalup. Dete traži da bude shvaćeno. Igra je postala naš jezik. Svetlost, pokret, moje lice, njegovo uzbuđenje i kuhinjski pult prekriven braon predmetima postali su razgovor. Kada sam pustila strah i dozvolila sebi da se igram, braon je postala znak da smo se sreli, zaista prisutni, u istom trenutku radosti.