KADA TIŠINA PROGOVORI

Smelost ljubavi

„Kada su nas reči izdale, pronašli smo utehu u gracioznim pokretima znakovnog jezika.“

Sveti pokret: Znakovni jezik kao najuzvišenija umetnost tela

Svet mog sina bio je tih, svet u koji sam čeznula da uđem. Kada su nas reči izdale, utehu smo pronašli u gracioznim pokretima znakovnog jezika. To je naš most, vizuelna simfonija koja prevazilazi izgovorene reči. Znakovni jezik je mnogo više od sredstva komunikacije – on je umetnost sam po sebi. Svaki znak je poput poteza kistom, slika emocija i priča iscrtana po platnu vazduha.

Taj nežni pokret prstiju, izražajni luk obrva – to je živa koreografija, vizuelna pesma oblikovana u tri dimenzije, koja u potpunosti zaobilazi sluh i obraća se direktno duši. To je umetnost u kojoj je celo telo instrument, a tišina pozornica. Ali ta vizuelna simfonija rođena je iz zastrašujuće tišine s kojom sam najpre morala da se suočim.

Vera majke i senka uspona

Često slavimo nečiji uspeh, zaboravljajući koliko je strm bio put do vrha. Verujem da se snaga putovanja ne meri trijumfalnim povicima, već tihim trenucima predaje. Godine posle rođenja mog sina obeležila je teška tišina, koju smo tek kasnije razumeli – kada je dijagnostikovano da je gluv.

Moj muž i ja bili smo mladi, tek smo ulazili u svet odraslih dok sam ja još završavala školu. Danas ne mogu ni da zamislim koliko ga je bilo strah. Neka mu duša počiva u miru; u sećanju mi je ostao samo njegov osmeh i kap znoja na čelu. Finansijski teret specijalizovanih terapija bio je ogroman. Bilo je dana ispunjenih suzama, frustracijom i očajem. Ponekad sam klečala na podu, iscrpljena, pitajući Boga: zašto baš mi?

Jedino što me tada držalo bio je slepi, ali nepokolebljiv osećaj vere u Božji plan. To je bio put kaljen u vatri, učvršćen ljubavlju, dokaz da vera opstaje i kada reči nestanu. Još pre nego što smo dobili dijagnozu, dok smo pokušavali da obavimo test sluha, komunicirali smo instinktivno – pogledima, pokretima, znakovima. Bio je to jezik duše, onaj koji ne traži reči.

„To je bio put kaljen u vatri, učvršćen ljubavlju, dokaz da vera opstaje i kada reči nestanu.“

Umetnost instinkta i oblikovanje rešenja

Kada je dijagnoza potvrđena, prvo pitanje koje mi je proletelo kroz glavu bilo je: „Šta sada?“ Tada sam postala ono što volim da nazovem ljudskom silom odbrane. Ako nisam mogla da platim terapiju, naučila sam je sama. Ako nešto nije postojalo u Južnoj Africi, stvorila sam to. Koristila sam svoje telo kao štit, kao obećanje da će moj sin dobiti sve što mu je potrebno, bez obzira na cenu.

Moj prvi korak bio je upis u školu Društva gluvih i slepih, gde sam naučila osnove znakovnog jezika. Tamo sam shvatila da njegova lepota dolazi iznutra. U svetu čujućih emocije prenosi ton glasa, ali u znakovnom jeziku moraš da ih osetiš i izraziš pokretom – rukama, licem, telom. To je instinkt, osećaj trenutka, jezik u kome duša postaje ton.

Posle tog početnog učenja, procvetala sam iz nesigurnog semena u snažnu biljku. Postala sam savetnica i mentorka roditeljima gluve dece u okviru grupe „Thrive“. Deljenje iskustava, znanja i malih trikova svakodnevnog života postalo je moj način da lečim sebe dok pomažem drugima.

Stvaranje vizuelnog rečnika

Dubina znakovnog jezika često se pogrešno razume. Mnogi misle da je univerzalan, ali nije. Svaka zemlja ima svoj sopstveni dijalekat i kulturološki kontekst. Ja sam učila južnoafrički znakovni jezik (SASL), koji odražava lokalnu kulturu. Tada sam shvatila istinitu rečenicu: „Jedna veličina ne pristaje svima.“

Pored toga, postoje i različiti sistemi znakova, poput „Pidgin Signed English“ (PSE) i „Signing Exact English“ (SEE). Samo se prvo slovo menja u zavisnosti od zemlje: južnoafrički znakovni jezik je SASL, američki je ASL.

Ta potreba da stvorim rešenja tamo gde ih nije bilo nikada se nije jasnije pokazala nego kada sam odlučila da ga školujem kod kuće. U to vreme, školovanje kod kuće bilo je retkost u Južnoj Africi, ali vera i ljubav prema mom sinu davale su mi snagu. Postala sam njegov prevodilac, njegov glas i vodič. Sama sam osmislila nastavne materijale i, koliko znam, postala prva majka u Južnoj Africi koja je školovala gluvo dete kod kuće.

Danas, u želji da svetu pokažem umetničku moć ovog jezika, spajam muziku i pokret – snimam kratke video zapise u kojima „pevam rukama“. To nije puka transkripcija; to je umetnički nastup, preobražaj vibracije u svetlost i pokret. Svaki ton pretvara se u pokret, svaka emocija u gest. To je spoj umetnosti tela i čiste, očaravajuće lepote vizuelnog izraza. Melodija se pretvara u filmsku sekvencu pokreta, u kojoj se svaki takt, svaka pauza i svaka emocija zadržavaju savršeno mirno u rukama.

Ovo putovanje je dokaz snage majčinog srca. Pokazuje da, čak i kada svet kaže da je nešto nemoguće, najveća umetnost je ići napred s verom da plan koji te vodi dolazi od Boga koji govori glasno u tišini. Jezik koji delimo je tih, ali u sebi nosi priču o istrajnosti, milosti i neraskidivoj vezi naslikanoj po platnu vazduha.

„Jezik koji delimo je tih, ali govori o istrajnosti, milosti i neraskidivoj vezi naslikanoj po platnu vazduha.“

Autorka: Whenlee Chetty