SMELOST LJUBAVI: BOŽIĆNO JUTRO U ZNAKOVIMA

Često tražimo potvrdu i utehu u velikim, gotovo čudesnim trenucima, a ono što nas zaista dotakne najčešće se otkrije u najtišim trenucima razumevanja. Ovo je priča o jutru kada je tišina u našoj kući dobila smisao, o trenutku kada je naša porodica shvatila da to što se ne čuje otvara put ka novom, dubljem načinu da se vidimo i razumemo. To što smo odlučili da učimo južnoafrički znakovni jezik ( South African Sign Language, SASL) bilo je svesno opredeljenje da izgradimo zajednički svet. To jutro je bolnu „ružnu tišinu“ pretvorilo u prostor slavlja i bliskosti. Prvi put smo se razumeli bez napora.

The Audacity of Love: A Christmas Morning in Signs, Artistic Hub Magazine

​Tišina koja peva

Nekada sam tišinu izjednačavala sa beskrajnim nebom bez zvezda, praznim mestom gde odgovore proguta tama, a sigurnost ostane kao melodija koju nikada ne uspem sasvim da dohvatim. To je bila „ružna tišina“. Teška. Bez reči, poput magle koja zaklanja budućnost koju smo očajnički želeli da čujemo. A onda je došlo naše prvo božićno jutro, jutro prave komunikacije. Umesto nesigurnih gestova, pojavio se jasan znakovni jezik i sve je ličilo na eksploziju koju smo čekali.

U porodicama širom zemlje Božić zvuči kao šuštanje papira i uzvici koji se sami otmu od radosti. Kod nas je jutro imalo drugačiju vrstu radosti. To je bio zvuk čiste, neobuzdane komunikacije koja je izvirala iz ruku mog sina.

Probudio se, ugledao lampice na jelci ispred naših vrata i odmah je krenuo da govori znakovnim jezikom, kao da je čekao baš taj trenutak.

Skakao je po krevetu, a mi nismo mogli da prestanemo da se smejemo. Skakanje je bilo preslatko, ali njegove ruke su bile prava priča. Male, brze ruke radile su bez predaha, oblikujući pojmove koje je naučio tek prethodne večeri. Pokazao je jelku rukama koje oponašaju grane. Zatim lampice, sitni, svetlucavi pokreti prstiju. A onda, uz malo detinje teatralnosti, pokazao je Deda Mraza tako što je stisnutu šaku prislonio uz bradu, kao da je stavio belu bradu. Pokazao je vilenjaka, irvasa… Svaka nova vizuelna stvar koju je upijao, od čarapa do crvene mašne na poklonu i šljokica na mojoj pidžami, odmah se pretvarala u jezik.

Muž i ja smo se pogledali i jednostavno nismo mogli da prestanemo da se smejemo. Nismo se smejali njemu, smejali smo se sa njim, preplavljeni čistom, veličanstvenom snagom njegovog izraza.

​Za mnoge porodice vrhunac božićne radosti je trenutak kada dete otvori dugo očekivani poklon. Za nas je poklon bio trenutak kada nam se otvorio zajednički jezik. Nismo razmenjivali stvari. Razmenjivali smo značenje.

Božićna čarolija

Nismo gledali samo malo ljudsko biće. Gledali smo potpuno prisutnu dušu, prepunu sposobnosti da imenuje, opiše i podeli svoj svet sa nama. Buka drugih Božića, pesme, uzvici, prepune sobe, odjednom su delovali nevažno. Naša tišina bila je puna. Puna pokretnih ruku, širom otvorenih očiju i dubokog, tihog tutnja porodičnog smeha koji protrese celo telo. Naša tišina bila je najglasnije, najrečitije svedočanstvo ljubavi koje sam ikada videla. U tim trenucima, između stalnog skakanja i brzog toka znakova, jednom zauvek se kristalisala spoznaja iz mojih ranijih borbi. Rešenje nije stajalo negde izvan mene, vezano za dijagnozu ili lek. Rešenje je bilo u unutrašnjoj odluci da mu priđemo tamo gde jeste, jezikom njegovih čula.

Tog Božića tišina koja me je ranije gušila počela je da peva. Shvatila sam da nas najviše menja ono što odlučimo da gradimo, a ne ono što pokušavamo da popravimo. Zato smo prešli sa „medicinskog modela“ na „društveni model“, sa pitanja o uzroku i oštećenju na pitanje kako se među nama gradi most. Ta promena pokrenula je ono što psiholozi zovu zajednička pažnja. U svetu koji čuje, pažnja se često deli između onoga što vidimo i onoga što čujemo. U našoj tihoj sobi, pažnja je bila oštra, usmerena, potpuna.

Tog jutra sam naučila nešto važno: Ljubav ne čeka savršene okolnosti. Ona uči, prilagođava se i gradi.

S puno ljubavi,

Whenlee