SMELOST LJUBAVI: RUŽNA TIŠINA

Beleška autorke

Ove priče izranjaju kako se sećanja bude. Ne pratim strogi redosled, već trenutke koji i danas stoje najjasnije.

Psihološki profil

Svako od nas oseća napetost između unutrašnjih borbi i slike koju pokazujemo svetu. Ova kolumna istražuje upravo taj psihološki teret, ulaganje ogromne energije u obuzdavanje samookrivljavanja, straha i tuge dok pokušavamo da ostanemo pribrani. Želim da zavirite iza ulepšanih priča koje često pričamo drugima. Najdublje otkrovenje ove moje lične potrage postalo je jasno tek kada sam razumela da odgovori ne dolaze iz spoljnog sveta, već iz unutrašnje snage. Ta snaga je za mene imala jasan izvor. Bila je u veri. Bez tog sidra, cela priča gubi smisao.

Ružna tišina

Kada se sada osvrnem, godine između drugog i skoro četvrtog rođendana mog sina deluju kao teška, strma planina. To nije bio period običnog proticanja vremena. Bio je to napor koji se osećao u svakom dahu. Hodnici kod lekara, sobe terapeuta, oštro svetlo snimaka mozga, šum ABR aparata (aparat za ispitivanje sluha) koji nikad ne zaboraviš. Putovali smo od jednog pregleda do drugog. Sve je ličilo na neprekidnu trku sa datumima i rokovima dok smo tragali za jednim jedinim odgovorom. Za objašnjenjem sveta koji je za moje dete bio tih.

Tišina oko mene bila je glasna kao vrisak.

To je bila ona teška, neprijatna tišina o kojoj se retko govori.

U meni se vrtela beskrajna unutrašnja rasprava. Tumarala sam po svakom trenutku trudnoće i porođaja, tražeći mesto na kom sam mogla da ga zaštitim bolje. Zatim bi se sumnje usmerile ka prošlosti. Preispitivala sam sebe, zatim njegovo poreklo, pa ponovo svoje. Ispitivala bih i supruga u gluvo doba noći. Budila bih ga nekim slučajnim pitanjem o njegovom detinjstvu ili genetskoj istoriji. On bi samo umorno izdahnuo i rekao: "Ahhh Whenlee molim te spavaj." Ta kratka doza humora uvek bi mi barem na trenutak razbila tamni krug.

Tihi okršaji u vodi

Najveće borbe nisu se vodile u bolnicama. Najviše su se osećale u trenucima kada napokon nastupi mir.

Povukla bih se u kupatilo sa nadom da će me topla voda opustiti. Ležala bih sa zatvorenim očima i slušala jedini ritam koji sam tada mogla da čujem. Kap po kap sa slavine kao tiha pratnja mojih misli.

U toj ranjivoj tišini ponovo bi se javila pitanja sveta oko mene. Kako je ogluveo. Šta se desilo. Da li se nešto dogodilo u trudnoći. Zatim bi se nadovezalo ono: O bože prelep je. Jao sramota čovek. I moj tihi, sarkastični odgovor u glavi: Znači bilo bi lakše da nije tako lep. A onda bi stiglo i poslednje: Ne čuje ništa.

Zvuči jednostavno, ali pripremiti smiren odgovor zahtevalo je svu snagu koju sam imala. Najteže je bilo kada bih čula rečenicu koju u Južnoj Africi mnogi koriste kao ustaljen manir, a koja je meni na toj životnoj tački delovala prazno i površno: "Joj, baš mi ga je žao". Kao da se time završila svaka misao i svaka briga.

Ta olaka saosećajnost imala je snagu udara. U vodi bih stisnula šake, a u umornom ludilu iscrpljenosti pojavila bi se slika koja je istovremeno bila komična i besna. Zamislila bih kako skačem, radim savršeni Randy Orton RKO na prvu nepromišljenu osobu i mirno izgovaram: "Ne, ne, žao meni tebe.“

A onda bih se vratila zvuku kapljica. Pitala bih se: gde si ti krenula sa ovim, Whenlee. Nasmejala bih se sama sebi. Zatim bih se ponovo vratila smirivanju reči koje treba izgovoriti, reči koje zahtevaju odmerenost i strpljenje.

U tim trenucima, između naleta besa i potrebe za kosmičkim strpljenjem, držala me je vera. Nisam mogla da izgovorim ono što mi je u naletu emocija prolazilo kroz misli, ali moje lice uvek je govorilo dovoljno. Kada bih izašla među ljude, nosila sam izraz koji je i bez reči preneo sve što se događalo unutra. Bio je to pogled nekoga ko stoji uspravno i kada je najteže.

U tim tihim momentima pojavilo se i pravo razumevanje. Potrošila sam snagu tražeći odgovore na mestima koja mi nisu mogla dati ono što sam tražila. Preispitivala sam medicinu, dobru volju drugih, genealogiju. Svaki put bih se vratila u tišinu. U onaj prostor gde svako od nas skriva svoj psihološki teret. I baš tu, u toj tišini, pojavio se jedini odgovor koji je imao težinu. Rešenje je već bilo u meni. Ljudi često traže utočište spolja. A istina je da ga najčešće možemo pronaći samo u sebi.

S puno ljubavi

Whenlee