U POTRAZI ZA TIŠINOM

Foto: Valentin Schönpos

U vreme u kojem nas svet bombarduje zvukom, informacijama i obavezama, tišina je postala retkost. Tišina više nije samo odsustvo buke, već luksuzna vrednost, gotovo spiritualna kategorija koja u savremenom životu nudi prostor za disanje, razmišljanje i povratak sebi. Ona je, međutim, daleko od praznine. U umetnosti, arhitekturi, svakodnevnim ritualima i urbanom planiranju, ona ima svoj oblik, ritam i značenje. Postala je aktivni materijal, prostor susreta sa sobom i svetom. Baš zato zaslužuje esej koji će joj prišiti novo značenje: tišina ima sopstveni tempo. Pojavljuje se tiho, kao svetlost u rano jutro, kad sve još uvek ćuti.

U umetnosti 20. i 21. veka, tišina se transformisala u sredstvo izraza. Kada je John Cage 1952. godine izveo čudesnu kompoziciju „4'33''“, u kojoj pijanista ne odsvira nijednu notu, publika je bila zatečena. Ipak, to je bio trenutak koji je trajno promenio poimanje tišine: postala je platno za doživljaj sveta. Ideja kompozicije bila je da usmeri pažnju slušalaca na ambijentalne zvuke koji inače prolaze neprimećeno – šuštanje papira, pomeranje tela, disanje publike – i time pokaže da tišina nikada nije apsolutna, već da u njoj svet nastavlja da govori na suptilnijim frekvencijama.

John Cage – 4′33″, performance at Maverick Concert Hall (1952). Source: YouTube.

Kasnije, Marina Abramović je u performansu "The Artist Is Present" donela tišinu u srce njujorškog MoMA muzeja. Tokom tri meseca sedela je nepomično, gledajući svakog posetioca u oči, bez reči. Neki su plakali. Neki su samo sedeli. Tišina je bila ispunjena prisustvom, emocijom, pogledom.

U Rothko kapeli u Hjustonu, tišina nije samo atmosfera već arhitektonski princip. Ova kapela je osmišljena kao interreligijski prostor kontemplacije, bez propovedi, bez verskih simbola, bez reči. Telo osmostrane građevine i tamni pigmenti na Rothkovim slikama stvaraju prostor u kojem se ćuti ne zato što je to pravilo, već zato što prostor tako govori. Svetlost je prigušena, akustika upija šumove, a posetioci, okruženi monumentalnim platnima u nijansama tame, spontano ulaze u stanje duboke tišine.

Kapela tišine u Helsinkiju, Kamppi Chapel, ide još jedan korak dalje: smeštena usred jednog od najprometnijih trgova u gradu, ova drvena građevina u potpunosti je posvećena urbanom povlačenju. Debeli zakrivljeni zidovi, odsustvo prozora i toplo drvo u unutrašnjosti eliminišu svaki kontakt sa spoljašnjim svetom. Ova tišina nije religiozna, već egzistencijalna – pružena svakome ko poželi da na trenutak predahne, bez reči, bez objašnjenja. To je javni prostor bez poruke, bez ekrana, bez očekivanja. I to ga čini revolucionarnim.

Dizajneri, urbanisti i arhitekte sve više uviđaju značaj planirane tišine. U Parizu se sprovode urbanistički projekti koji mapiraju „džepove tišine“, dok aplikacije poput Hush City omogućavaju građanima da obeleže mesta na kojima pronalaze mir. Organizacija Quiet Parks International sertifikuje prirodna i urbana područja sa niskim nivoom antropogene buke. Tišina se institucionalizuje.

A onda je tu i svakodnevica. Neki primeri pokazuju koliko je tišina postala kulturna potreba: u Tokiju postoje takozvani "tihi kafići", u kojima gosti mogu zatražiti da sede bez razgovora – često se komunikacija odvija na papirićima. S druge strane, Silent Book Club je globalni pokret koji okuplja ljubitelje čitanja širom sveta, ali bez ikakvog pritiska na interakciju: članovi dolaze da sede zajedno i čitaju u tišini, svako sa svojom knjigom. Ove dve prakse nisu nužno najrasprostranjenije, ali su simbolično snažne jer pokazuju koliko tišina postaje društveno organizovana i afirmisana čak i u kontekstima gde je nekada bila nezamisliva – u kafiću, ili u klubu.

Postoji i globalni pokret desetodnevnih vipasana meditacija, tokom kojih se dani provode u potpunoj tišini, bez kontakta pogledom, bez telefona, bez govora. Oni koji su ih prošli kažu da nikada nisu toliko razgovarali sa sobom.

Danas, tišina nije samo potreba. Ona je postala kulturna vrednost. Skandinavci, posebno Finci, poznati su po kulturi u kojoj je ćutanje znak poštovanja i udobnosti. U zen budizmu, tišina je kanal kroz koji se prenosi učenje. Bez reči, bez objašnjenja. Samo iskustvo. I zapad se sve više okreće toj ideji: sve je više luksuznih hotela, spa centara i restorana koji promovišu tihe zone, bez muzike, bez telefona. U svetu prepunom reči, tišina postaje premium.

Tišina nas vraća osnovi. Ona stvara prostor u kojem se povezujemo dublje, sa sobom i s drugima. U svetu koji ne prestaje da bruji, ćutanje postaje odgovor.