Između strpljenja, instinkta i divljine

Vremenom je predeo na fotografijama Turgaya Uzera dobio gotovo istu važnost kao životinja zbog koje je prvobitno uzeo fotoaparat u ruke. Godine provedene na terenu otkrile su mu složenu mrežu odnosa između vrsta, staništa i ljudi koji ih poznaju iz neposrednog iskustva. U ovom razgovoru za AH Magazine govori o tome kako su fizika i fotografija oblikovale različite načine posmatranja, šta je naučio od vodiča sa kojima radi i kako iskustvo u divljini utiče na ono što fotograf odlučuje da sačuva u kadru.

Kada se osvrnete na proteklu deceniju, kako su duga putovanja i vreme provedeno u divljini promenili način na koji živite i posmatrate svet izvan same fotografije?

Počeo sam kao prosečan turista sa fotoaparatom, a vremenom sam postao posvećen zaštitnik prirode. Budući da nisam studirao zoologiju, biologiju niti nauke o životnoj sredini, nisam znao gotovo ništa o vezama između životinja i njihovog okruženja. Za mene je priroda bila tek pozadina onoga što me je istinski zanimalo: životinja. Svaki trenutak posvećen posmatranju njihovog okruženja doživljavao sam kao vreme oduzeto od samih životinja.

Poluozbiljna evolucionistička lančana reakcija, odnosno biološka dosetka koju je Charles Darwin popularizovao u delu O poreklu vrsta, prema kojoj moć britanske Kraljevske mornarice u potpunosti počiva na predanoj brizi neudatih žena o njihovim mačkama, tada bi mi bila potpuno nerazumljiva.

Tokom godina i sam sam evoluirao i počeo da uviđam koliko je sve u prirodi međusobno povezano. Danas razumem da su slonovi baštovani savane. Oni sprečavaju da se ona pretvori u gusto šumsko područje i tako čuvaju istočnoafričke travnjake za čuvena ogromna krda biljojeda. Uviđam i koliko je važna uloga predatora, koji uklanjaju slabe jedinke iz genetskog fonda, dok vršni predatori drže manje mesojede pod kontrolom i sprečavaju ih da opustoše populacije ptica. Kada jednom sagledate sve te veze, lako možete da zamislite štetu koju ljudi nanose istrebljivanjem ključnih vrsta, poput slonova i vršnih predatora.

Te osetljive ravnoteže nastajale su eonima, a ljudi su ih najvećim delom poremetili za svega jedan vek.

Koju ste naviku stečenu tokom decenija rada u fizici morali da odbacite da biste postali bolji fotograf? Šta Vas je fotografija naučila, a voleli biste da ste to znali dok ste bili profesor?

Moje obrazovanje i iskustvo u fizici u početku su predstavljali ogromnu prednost jer sam već razumeo principe svetlosti i optike. Klasična optika je u velikoj meri usavršena još u 19. veku i danas joj se u nastavi fizike ne posvećuje mnogo pažnje, ali se to temeljno znanje pokazalo neprocenjivim. Ako za nečim žalim, onda je to što se ranije nisam više posvetio fotografskim objektivima i tehnologiji senzora.

Pravi izazov bila je promena načina razmišljanja. Istraživanje u fizici zahteva apsolutnu preciznost i ne ostavlja ni najmanje prostora za dvosmislenost. U fotografiji vas taj instinkt usmerava ka besprekornom tehničkom izvođenju. Ipak, najupečatljivije fotografije retko ostaju sa nama zbog svoje tehničke savršenosti. Privlače nas suptilnom nedorečenošću, atmosferom ili onim što samo nagoveštavaju. Dvosmislenost je strana fizici, ali čini samo srce umetnosti. Fotografija je, na kraju krajeva, umetnost, a ne nauka.

Koja fotografija iz vaše arhive, osim onih o kojima ste najčešće govorili, nosi priču koju biste naročito voleli da ispričate? Gde ste bili, koliko je susret trajao i kako je fotografija nastala?

Dugačak je spisak mojih fotografija za koje su vezane određene priče, ali smatram da jedna fotografija ne može da ispriča čitavu priču. Možete li na osnovu jednog kadra da rekonstruišete celu radnju filma? Ipak, izdvojiću nekoliko takvih fotografija i objasniti okolnosti u kojima su nastale.

Oko leoparda bez vidljivog tela: Možete da vidite da leopard gleda nagore, ali ne možete da vidite, kao što ni ja u početku nisam primetio, da je pre odlaska na pojilo odvukao plen na drvo. Za taj prizor u potpunosti mogu da zahvalim svom vodiču Jacobu Shawi, koji je u gustom šipražju uspeo da uoči samo jedno oko.

Divlji pas sa tri noge: Afrički divlji psi oličavaju načelo „svi za jednog, jedan za sve“. Iako je izgubio nogu, najverovatnije u žičanoj zamci, ovaj pas je i dalje učestvovao u lovu i predvodio čopor. Da nije mogao da lovi, ostali članovi čopora hranili bi ga ili bi mu poverili čuvanje mladunaca. Takav stepen društvene povezanosti retko se sreće u prirodi.

Slonica i mladunče: Dok sam posmatrao prizor sa mosta iznad suvog korita reke Katete, video sam majku koja je očajnički pokušavala da udalji svoje majušno mladunče od rupe koju je iskopala u pesku da bi došla do vode. Znala je da bi mladunče verovatno urušilo otvor ili, još gore, upalo u njega. Osim toga, bilo je suviše malo da bi umelo da pije vodu surlom. Pošto ga je odlučno odgurnula, nastavili su dalje, a mladunče je kasnije bezbedno sisalo na drugom mestu.

Pavijan i antilopa: Iako pavijani i antilope često zajedno pasu, pavijani love i skrivenu novorođenčad antilopa. Jedan ogroman alfa mužjak pronašao je skriveno mladunče, zgrabio ga, popeo se na drvo i pojeo ga dok su ostali članovi grupe posmatrali u potpunoj pokornosti, povremeno hvatajući komade koje bi im dobacio. Sličnost sa ljudskim društvom delovala je jezivo poznato.

Imam još mnogo priča, ali ću se, radi sažetosti, zaustaviti na ovima.

Ko Vam je na terenu pokazao nešto što nikada ne biste mogli da naučite iz knjige i kako je to promenilo način na koji posmatrate životinje?

Sva moja putovanja podređena su fotografiji, a na terenu uvek radim sa dvojicom vodiča. Jedan je iskusan lokalni vodič koji poznaje područje i životinje, dok je drugi specijalizovan za fotografiju i sa lokalnim vodičem usklađuje kretanje iz vizuelne perspektive. Bez njih bih propustio sve neverovatne trenutke koje sam pomenuo u prethodnom odgovoru.

Posmatranje lova afričkih divljih pasa odličan je primer. Njihov lov spada među najzahtevnije i najtraženije prizore na safariju jer su ovi psi izuzetno aktivni, vrtoglavo brzi i sposobni da se provuku kroz predele koje vozila ne mogu da pređu. Potera se odvija na ogromnom prostoru i pri neverovatnoj brzini. Pošto se obaranje plena i hranjenje završe za svega nekoliko minuta, ovde zaista važi pravilo: ko trepne, propustio je prizor. U Nacionalnom parku Južna Luangwa uspeo sam da ispratim te uzbudljive lovove od početka do kraja isključivo zahvaljujući svojim vodičima, Jacobu Shawi i Steveu Chuluu, koji dele moju duboku ljubav prema divljini.

Koja iskustva iz divljine pamtite življe od mnogih uspešnih fotografija i zbog čega?

Ima ih toliko mnogo. Radi sažetosti, ograničiću se na nekoliko. Moj prvi safari bio je ujedno i prvi put kada sam koristio digitalni SLR fotoaparat. Već me je oduševljavalo to što više nisam bio ograničen na 36 snimaka na filmu, već sam na raspolaganju imao ono što mi se činilo kao beskonačan broj fotografija. Pravo otkriće usledilo je kada sam snimio fotografiju slona koja je bila daleko pretamna. Kada sam se vratio u kamp, pokrenuo program za obradu fotografija i počeo da posvetljujem senke. Sa čuđenjem sam posmatrao kako se taj neuspeli snimak postepeno razvedrava, otkrivajući svaki nabor i svaku boru na koži slona. Bilo je to kao da brišem prljav prozor iza kojeg se polako pojavljuje pejzaž. Sećam se da sam pomislio: „Vrli novi svet!“

Mnogo godina kasnije, kada sam već imao znatno više iskustva, našao sam se u prašumi Nacionalnog parka Loango u Gabonu, prateći jednu porodicu gorila. Bile su habituirane, odnosno naviknute na prisustvo ljudi, pa im nije smetalo što smo ih iz neposredne blizine pratili dok su tražile hranu. Povremeno bi zastale da jedu, što nam je pružalo priliku da napravimo još fotografija.

Porodični odnosi unutar grupe bili su neobični. Najstariji sin srebrnoleđeg mužjaka bio je zaobiđen kao naslednik u korist mlađeg brata, veoma prijatnog mladog princa. Razočarani stariji brat, međutim, nije bio ni približno toliko prijateljski raspoložen, što sam saznao iz prve ruke. Fotografisao sam ga i verovatno prešao neku nevidljivu granicu jer je iznenada nasrnuo na mene. Nije to bio potpun juriš, pošto je prema meni prešao manje od jednog metra, ali govor njegovog tela i način na koji se oglašavao nisu ostavljali nikakvu sumnju u to koliko je besan. Ostao sam da se tresem. Bila je to važna lekcija: u blizini divljih životinja nema mesta opuštanju, ma koliko one bile naviknute na prisustvo ljudi.

Poslednji susret pokazao mi je da nikada ne možemo pouzdano znati šta se događa u umu životinje. Moj vodič i ja mirno smo se vozili kroz Nacionalni park Južna Luangwa, gde su slonovi naviknuti na automobile i ljude. Tog dana već smo prošli pored mnogih slonova i nije postojao nikakav razlog da veliki mužjak u daljini bude uznemiren zbog nas. Ipak, bio je. Krenuo je u zastrašujući juriš prema nama, sve vreme glasno trubeći. Udaljili smo se iz tog područja najbrže što smo mogli.

Nekoliko dana kasnije ponovo smo prolazili istim područjem, ovoga puta u koloni vozila, kada smo u daljini ugledali istog mužjaka. Da li možete da poverujete šta se dogodilo? Ponovo je potrčao. Iznenađenje je bilo u tome što nije jurišao ni na jedno drugo vozilo, već upravo na nas. Zašto? To je i dalje tajna.

Naravno, nemam nijednu fotografiju tih trenutaka.

U svom radu prelazite od životinja prikazanih u prostranim pejzažima do intimnih portreta iz neposredne blizine. Kako odlučujete kada životinja treba da ispuni kadar, a kada njeno okruženje mora da postane deo priče?

Većina fotografa u početku bez prestanka pritiska okidač i fotografiše sve što vidi. Kako im se tehničko znanje usavršava, počinju da tragaju za savršenstvom prema pravilima udžbenika: tesnim kadrom snimljenim dugim objektivom, malom dubinskom oštrinom, savršeno preciznim fokusom i, naravno, pogledom životinje usmerenim pravo u objektiv. Na kraju, ipak, svi shvatimo da smo potpuno isti portret mogli da napravimo i u zoološkom vrtu. Takva fotografija pripada priručniku za prepoznavanje vrsta, a ne galeriji, gde se od nje očekuje da ispriča priču.

Prava promena nastaje kada životinju počnete da prikazujete u njenom domu i beležite način na koji zaista pripada svom okruženju. Danas usklađujem oba pristupa, ali naročito vodim računa da moji „animalscapes“, kako volim da nazivam fotografije životinja u pejzažu, deluju autentično i čvrsto povezano sa prostorom, a ne kao da je životinja naknadno ubačena u pozadinu pomoću Photoshopa.

Tokom proteklih decenija posmatrali ste kako se divlja područja menjaju. Šta fotografija zaista može da promeni i gde se, prema vašem iskustvu, završava njena moć?

Sredinom avgusta 2026. godine društvenim mrežama počela je da kruži izuzetna fotografija dve džinovske crne antilope. To je jedna od najveličanstvenijih životinja Afrike. Otprilike u isto vreme, Turistička organizacija Angole objavila je:

„Nacionalni park Cangandala u pokrajini Malanje 9. avgusta 2026. godine bio je poprište nesvakidašnjeg prizora: više od 200 džinovskih crnih antilopa okupilo se na jednom mestu. Ova vrsta je endemska za Angolu i decenijama se suočavala sa neizvesnom budućnošću, dok je broj jedinki pao na kritično nizak nivo. Zato prizor više od 200 džinovskih crnih antilopa koje se slobodno kreću svojim prirodnim utočištem predstavlja mnogo više od izuzetnog susreta sa divljim životinjama. To je izvanredna priča o uspehu zaštite prirode.“

Sve to dogodilo se nakon što je broj čistokrvnih džinovskih crnih antilopa početkom ovog veka pao na manje od dvadeset jedinki. Početkom sedamdesetih godina 20. veka, neposredno pre izbijanja građanskog rata u Angoli koji je trajao 27 godina i ostavio teške posledice na stanište ove vrste, kao i na životinjski svet zemlje u celini, procenjivalo se da u strogom rezervatu prirode Luando i Nacionalnom parku Cangandala živi oko 2.000 jedinki. Slični uspesi u obnavljanju populacija zabeleženi su kod bengalskih i sibirskih tigrova, planinskih gorila i amurskog leoparda, da pomenem samo nekoliko vrsta.

Priroda ima ogromnu moć oporavka. Ako joj pružimo priliku, vratiće se, i to na veličanstven način. To se dogodilo u Nacionalnom parku Gorongosa u Mozambiku, koji je pre građanskog rata u toj zemlji mogao da se meri sa južnoafričkim Nacionalnim parkom Kruger. Ista priča ponavlja se i u Nacionalnom parku Zakouma u Čadu. Nisam posetio nijedno od tih mesta, pa kako onda saznajem za te uspehe? Naravno, putem fotografija. Svakoga ko se ozbiljno zanima za divlje životinje ohrabrio bih da fotografiše i deli takve priče. One pokazuju da borba za opstanak divljeg sveta nije izgubljena sve dok prirodi pružamo priliku.

Tokom protekle dve decenije ekološki osvešćeni fotografi dokumentovali su strahote koje su ljudi naneli prirodi: uništavanje, zagađenje i otvoreno ubijanje životinja. Ko može da zaboravi fotografiju orangutana koji pokušava da zaustavi buldožer u rušenju ostataka njegovog šumskog doma? Ili medvede koji traže hranu na gradskim deponijama? Ili planine slonovače koju spaljuju službe za zaštitu divljih životinja?

Verujem da je svest koju su te fotografije probudile doprinela uspesima koje sam pomenuo na početku odgovora. Ipak, svima nam je jasno da same fotografije nisu dovoljne.

Jedno je ljudima pokazati pokolj koji prati pribavljanje roga nosoroga, a sasvim drugo promeniti potražnju za njim u tradicionalnoj medicini. Na kraju su presudna dela.

Turgay Uzer danas svaku životinju posmatra u kontekstu njenog staništa, ponašanja i šire mreže odnosa kojoj pripada. Fotografija mu omogućava da ta iskustva prenese dalje, od susreta koji traju svega nekoliko sekundi do promena koje postaju vidljive tek tokom niza godina. Za njega fotografija dostiže svoj puni smisao kada pažnja koju pobudi preraste u interesovanje, razumevanje i delovanje usmereno na zaštitu sveta koji prikazuje.

Turgay Uzer | WEB | INSTAGRAM