Dominique Jaussein fotografiše telo plesača kao živu skulpturu, koristeći svetlo da istakne mišiće, fizički napor, teksturu kože i tragove vremena. Na njegovim crno-belim fotografijama telo ulazi u dijalog sa drvetom, spajajući snagu, ranjivost i pokret u jednom kadru.

​

​

​

​

​

U seriji A Trance of Chlorophyll, Marcel van Beek fotografiše listove monstere iz takve blizine da se poznata biljka rastvara u polja svetla, senke i pokreta. Selektivnim fokusom i namernim pomeranjem kamere stvara fotografije na granici između botaničke forme i apstrakcije, u kojima priroda deluje istovremeno blisko i neobično.

​

​

Turgay Uzer fotografiše velike mačke i druge divlje životinje u trenucima kada ponašanje, stanište i pogled životinje imaju podjednaku važnost. Njegove fotografije spajaju strpljivo i pažljivo posmatranje na terenu sa snažnim osećajem za kompoziciju, dokumentujući život u staništima koja se ubrzano menjaju, a u nekim slučajevima i nestaju.

​

Deepa Sharma kroz akvarel istražuje prelaze između svetlosti, senke i atmosfere, stvarajući pejzaže koji prenose unutrašnje stanje, a ne određeno mesto. Slojeviti nanosi akvarela, omekšane ivice i prigušena paleta daju njenim šumskim prizorima osećaj prisutnosti, mira i suptilne transformacije.

​

​

​

Niko Kapa objedinjuje dizajn, zanatstvo i istraživanje materijala, prenoseći pejzaž i kulturno nasleđe AlUle u funkcionalne predmete izrađene od pustinjskog peska, reciklirane keramike i betonskih kompozita. Njegove forme podsećaju na obrise dina, dolina i isklesanih stenskih formacija, dok je održivost prisutna i u izboru materijala i u načinu njihove izrade.

​

​

David Moješčík stvara figurativne skulpture u kojima se klasična anatomija susreće sa filozofijom joge i njenim naglaskom na ravnoteži i nevezanosti. Glatke, zatvorene forme i svedeni detalji lica daju njegovim figurama snažno fizičko prisustvo, ali i osećaj lebdenja, mirovanja ili oslobađanja od gravitacije.

​

​

​

Veronika Kvitko koristi odbačene predmete, ambalažu, pesak i pigmente kako bi pokazala na koji način društveni sistemi potiskuju životinje iz javnog vidokruga i izvan prostora moralnog razmatranja. Njeni radovi, zasnovani na istraživanju, povezuju izbor materijala sa pitanjima ekonomske vrednosti i sposobnosti osećanja, postavljajući pitanje koje je živote društvo spremno da vidi i prizna.

Anna-Maria Becher fotografiše arhitekturu iz neposredne blizine i promenljivih perspektiva, izdvajajući balkone, fasade i betonske površine iz njihovog funkcionalnog konteksta i pretvarajući ih u geometrijske kompozicije svetla i senke. Snažnim crno-belim kontrastima i odsustvom ljudskih figura, monumentalne strukture pretvara u slike reda, izolacije i prostorne tišine.