Adam Neuba: Makrosvet oblikovan naučnom preciznošću, metalom i živim bićima
- Jun 1
- 6 min read
Adam Neuba gradi svoje fotografije kao male, precizne eksperimente. Njegov umetnički svet ukorenjen je u prirodnonaučnom iskustvu, intenzivnom radu sa materijom i izoštrenom pogledu za oblike koji se u svakodnevici lako previde. Kao eksperimentalni hemičar, godinama je radio na osmišljavanju i sintezi novih molekula; u fotografiji ga isti unutrašnji impuls vodi ka stvaranju neočekivanih odnosa između živih bića, metala, svetla i prostora.
Njegove kompozicije počinju idejom, a zatim se razvijaju kroz ručni rad, pažljivo postavljanje scene i stalno ispitivanje odnosa između elemenata. Mali organizmi u njima preuzimaju ulogu protagonista. Čelik, aluminijum i metalni delovi često potiču iz radioničkog materijala, metalnog otpada ili elektronskog otpada; kroz svetlo, refleksiju i ugao kamere dobijaju novu vizuelnu funkciju. Iz tog susreta prirode i tehnologije nastaje slika promišljena do najsitnijeg detalja, koja istovremeno čuva život i nepredvidivost svog živog motiva.
U kojoj meri je rad u laboratoriji oblikovao način na koji gradite svoje fotografije? Da li Vam je nauka donela disciplinu i osećaj za strukturu, ili je umetnost izoštrila Vaš pogled da i u materijalu vidite priču?
Kao eksperimentalnom hemičaru, moja strast je godinama bila planiranje i izvođenje sinteze novih molekula. Ipak, verovatno je samo slučajnost to što danas, kao umetnik u oblasti makro i close-up fotografije, stvaram minimalističke kompozicije. Specijalizacija za moj način fotografije bila je proces, u kome je učestvovalo mnogo različitih faktora. Na početku sam eksperimentisao sa različitim materijalima, kao i sa živom i neživom prirodom, i posmatrao njihov optički izgled pod uticajem perspektive i osvetljenja. Bio je to, a i dalje jeste, empirijski proces koji moje fotografske sposobnosti stalno izaziva novim idejama, usmerava ih ka određenom stilu i time ih dodatno razvija.
Moje slike gotovo uvek pokreće izazov da fotografišem nešto novo ili da u motivu koji je možda već poznat pokažem drugačiju perspektivu ili drugačiji nivo prikaza. Razviti fotografsku scenu od samog početka, izgraditi je strukturisano i zatim je zabeležiti kamerom za mene je zaista izuzetno iskustvo. Tu se mogu videti paralele sa „dizajnom molekula” u laboratoriji: često me upravo novo i nepoznato najviše privlači. Postoje i dodirne tačke na nivou ličnih osobina, kao što su strpljenje, visoka tolerancija na frustraciju i blaga sklonost perfekcionizmu, koje sam uvek smatrao važnim i za svoj profesionalni rad.
S druge strane, oduvek sam bio čovek zainteresovan za umetnost, sa posebnom radoznalošću za realističan i apstraktan prikaz struktura, formi i tekstura. U tom smislu verujem da su umetnik i naučnik u meni neraskidivo povezani, a to mi daje određeni osećaj za svetlo, perspektivu, proporcije i nadrealnu apstrakciju, što su ključni aspekti mojih slika.
U Vašim radovima priroda se pojavljuje u posebno konstruisanim, fiktivnim scenama. Šta takav oblikovan prostor može da pokaže, a što dokumentarna fotografija teško može da prikaže na isti način?
Suština dokumentarne fotografije jeste da autentično prenese stvarnost i zabeleži društvene, istorijske ili svakodnevne događaje kroz konceptualni pristup bez inscenacije. Ona služi informisanju i razumevanju tako što priča priče koje diraju ljude i podstiču ih na razmišljanje. Odricanje od manipulacije slikom ovde je centralno etičko pitanje, a čak se i pojedinačni koraci u obradi fotografije posmatraju kritički i podležu strogim principima.
Pričanje malih priča cilj je i mojih slika. To su priče koje se, naravno, u stvarnosti ne dešavaju u tom obliku, ali imaju direktnu vezu sa našom životnom stvarnošću, jer motivi i elementi koje koristim posmatraču nisu nepoznati. Tek nova i nekonvencionalna fuzija tih elemenata u jednu celinu omogućava posmatraču neočekivano emotivno iskustvo izvan svakodnevnog sveta, a ipak povezano sa aktuelnom temom koja dotiče mnoge ljude: prirodom nasuprot tehnologiji.
Drugi važan aspekt odnosi se na obradu slike. Realni prikaz, odnosno fotografija mojih kompozicija, uvek predstavlja samo prvi korak umetničkog rada. Tek u drugom koraku, ciljanim digitalnim naknadnim oblikovanjem, stvaram konačnu formu svoje umetničko-fotografske vizije dela. Taj korak mi omogućava da se kao umetnik kreativno i slobodno izrazim, potpuno nezavisno od praktičnih ograničenja koja se ponekad javljaju u realnom svetu close-up fotografije.
U Vašim radovima priroda i tehnologija ulaze u isti vizuelni prostor i na kraju se spajaju u skladnu celinu.
Šta želite da posmatrači najpre osete, pre nego što počnu da razmišljaju o značenju slike?
Svojim slikama najpre želim da kod posmatrača probudim radoznalost i određeno oduševljenje, kako bi se prepustili nepoznatom putovanju izvan svakodnevne poplave slika. Podsticanje na razmišljanje, a ponekad i provociranje reakcije, svakako su deo toga, jer reakcije na moje slike nisu uvek pozitivne. To što se mala živa bića izmeštaju iz svog prirodnog okruženja i postavljaju na tehničke elemente, ponekad se posmatra i kritički.
Kada radite sa živim motivima, metalnim elementima i kontrolisanim svetlom, mnogo toga zavisi od najsitnijih pomeranja. Kako prepoznajete trenutak u kome je scena spremna za fotografisanje?
To je zaista veoma zahtevna stvar. Potrebno je neverovatno mnogo strpljenja, osećaja i poznavanja ponašanja životinja kako bi se na kraju dobila savršena slika. Na kraju, držanje tela, pokret, pa čak i položaj nogu i antena igraju važnu ulogu u stvaranju jasnog, usklađenog i prirodno delujućeg celovitog rada. Tokom godina sam stekao mnogo iskustva u tome i sada imam dobar osećaj za pravi trenutak, ali i za to kako scenografija mora biti postavljena da bi mala živa bića iz mog kućnog studija izašla što mirnije, sa što manje stresa i potpuno nepovređena. Zaista dobre slike nastaju samo u atmosferi koja je za ta mala živa bića mirna i bez stresa.
Rekli ste da je Lost In Thought bio prelomni rad u Vašem razvoju. Zašto baš ta fotografija i šta Vam je otkrila o sopstvenom umetničkom putu?
Moja zbirka slika u međuvremenu je postala prilično obimna i sa svakim delom povezujem neku priču, ili me je ono na poseban način oblikovalo. Dve slike se za mene lično izdvajaju, a to su Lost In Space i Lost In Thought. Lost In Space bila je prva slika i neka vrsta „otvarača vrata” ka fotografskoj niši. Nastala je prilično spontano, iz raspoloženja za eksperimentisanje. Kada sam pre otprilike šest godina počeo sa tom nekonvencionalnom idejom, nisam znao kuda će me taj put odvesti, da li sve to uopšte ima smisla i da li će možda vrlo brzo završiti u fioci kao kreativna zamisao bez koncepta. Lost In Space mi je pokazala: iz toga bi moglo nešto da nastane. Slike sa prepoznatljivim izrazom, možda čak i sopstveni umetnički stil.
Lost In Thought me je kao umetnika mnogo dublje oblikovala. To je bila prva slika o kojoj sam dugo razmišljao i koju sam planirao znatno unapred. Zahtevala je mnogo truda i vremena. Ta slika mi je pokazala da neke stvari u umetničkom radu jednostavno traže vreme. Ideje moraju da sazru. Često nastaju spontano i ne mogu se planirati. Kao umetnik, budi autentičan, ostani veran svom rukopisu i stvori radije deset izuzetnih nego trideset prosečnih slika godišnje.
U Vašim novijim radovima metal sve više dolazi u prvi plan. Zašto Vas baš taj materijal toliko fascinira?
Uglavnom radim sa čelikom ili aluminijumom. Ti materijali su veoma raznovrsni po svom izgledu, a u minimalističkom prikazu deluju jednostavno i vanvremenski. Pored toga, raznolikost formi i struktura zaista je ogromna. I sama površina može da se menja. Vrlo često koristim metalne elemente koji bi prvobitno završili u metalnom ili elektronskom otpadu. Većina materijala je, dakle, već tu i praktično se može brzo prilagoditi ili obraditi u radionici.
Ipak, najvažniji aspekt su optička svojstva. Metali se odlikuju visokim sjajem, neprozirnošću i snažnom refleksijom. Te osobine koristim da svoje ideje pretvorim u slike. Istovremeno, upravo te karakteristike pred fotografa stavljaju prilično zahtevne izazove. Kod sjajnih metala izgled posebno zavisi od ugla posmatranja, ugla osvetljenja i strukture površine, bilo da je ona polirana, brušena ili četkana. Tu su potrebni mnogo strpljenja i spremnost na eksperimentisanje.
Vaše fotografije deluju kao da svaka nosi svoju kratku priču. Kako nastaje taj narativ: pre snimanja, tokom rada ili tek kada slika dobije svoj konačni oblik?
Želja da ispričam priču bila mi je veoma važna od samog početka. Svaki fotografski koncept time dobija emotivnu dubinu, autentičnost i subjektivnost, a time i blisku vezu sa umetnikom. Često već imam gotovu sliku i priču koja stoji iza nje u glavi, pa zatim planiram njenu realizaciju. Ponekad mi se kontekst slike otkrije i tokom samog rada, pri postavljanju scene ili u finalnoj izradi. To se, ipak, dešava ređe.
Narativ nastaje i kroz doslednu redukciju složenosti u mojim slikama i kroz jasan rukopis u prikazu. Tako se svako novo delo neprimetno uklapa u celinu, kao da je nastavak jedne priče.
U njegovim fotografijama makrosvet postaje prostor pripovedanja. Telo insekta, metalna površina, refleksija i senka ulaze u pažljivo režiran odnos u kome se naučna disciplina i umetnička intuicija stapaju u zajednički način gledanja.
