Leora Rosner: The Finestranaut

Fotografija između odraza i stvarnosti

Leora Rosner stigla je u Amsterdam 1975. godine i među njegovim kanalima, starijim fasadama i promenljivom svetlošću pronašla prizore koji će se, decenijama kasnije, sabrati u seriju The Finestranaut. Reč je sama skovala od italijanske reči finestra, prozor, kako bi imenovala način kretanja kroz slike koje nastaju u staklu, tamo gde se susreću enterijer, ulica, refleksija i pogled fotografkinje.

Njene fotografije nastaju kao pojedinačne ekspozicije. Leora prolazi kroz starije amsterdamske četvrti, zaustavlja se pred prozorima, radi sa udaljenošću, uglom i svetlošću i dopušta da neravnine starog stakla saviju zgrade, drveće i boju u slike koje često deluju bliže slikarstvu nego klasičnoj fotografiji. U ovom razgovoru govori o Amsterdamu, prvom aparatu koji ju je naučio strpljenju, staklu koje menja sliku i pogledu koji se tokom godina razvijao zajedno sa njom.

Kada ste prvi put shvatili da je prozor za Vas mnogo više od motiva i da može postati mesto na kojem se susreću različiti slojevi stvarnosti?

Pretpostavljam da je počelo kada sam prvi put došla u Amsterdam 1975. godine. Ušla sam u čitav univerzum prozora: ponekad zatvorenih, ponekad delimično otvorenih, a povremeno širom otvorenih. Svaki je, u etapama, otkrivao ono što se nalazilo unutra, iza stakla, dok je istovremeno odražavao ono što je bilo ispred njega, kao i ono što je bilo iza mene. Ta igra suprotstavljenih stvarnosti bila mi je fascinantna. Iako sam nastavila da fotografišem druge motive, radila na različitim fotografskim projektima i bavila se drugim poslovima tokom godina, seme je bilo posejano i, posle nekoliko decenija, konačno je počelo da raste.

Skovali ste reč finestranaut kako biste definisali sopstvenu umetničku poziciju. Kako taj pojam obuhvata Vaš odnos prema gledanju, prostoru i stvaranju slike?

Ah, da. Bio mi je potreban pojam koji bi definisao ono što radim i tako mi je, jedne kasne večeri pod tušem, pala na pamet reč finestranaut. Kao što znate, finestra na italijanskom znači prozor. Za mene je pojam finestranaut potpun opis mog odnosa prema gledanju, u pravom smislu te reči, a u ovom slučaju prema prozorima. Vidim različite stvarnosti, prostor i način na koji oni deluju zajedno. Ponekad se ne usklade i tada nastane posebna tenzija koja me takođe obuzme, ponekad kao udarac u stomak. Kada se usklade, čine da mi sva čula zapevaju. Prozorski okvir sve to drži na okupu, bez obzira na pesmu, tenziju ili bilo šta između.

Svaka Vaša fotografija nastaje kao pojedinačna ekspozicija, bez digitalnog spajanja slika. Možete li da opišete svoj proces, od prvog susreta sa prizorom do finalne slike?

Proces je, barem za mene, zaista jednostavan. Najteža odluka s moje strane jeste kuda ću otići određenog dana za fotografisanje. Zanimljivo je da je većina mojih slika nastala u Grachtengordel, pojasu glavnih amsterdamskih kanala, kao i u mojoj četvrti oko Nieuwmarkt i Plantage dela Amsterdama. U svakom slučaju, izbor je uvek starija četvrt.

Kada odlučim koji kanal ili koju četvrt ću posetiti, izlazim iz kuće i krećem. Uglavnom fotografišem sa jedne strane kanala ili ulice ka drugoj. Nešto mi privuče pogled, stanem, nanišanim i odmah napravim snimak. Ako se samo neznatno pomerim, nagnem malo udesno ili ulevo, koraknem blago napred ili nazad, prizor može dramatično da se promeni. To se događa zbog distorzije koju stvara starost stakla.

Još jedan uticaj ima moguće toniranje stakla, koje finalnoj slici može dati neku vrstu prelivanja boja ili jednostavno promeniti celokupan kolorit. Kada kažem prelivanje boja, ne mislim na pravu dugu; boje mogu postati mrljaste, nalik Rauschenbergu, samo ipak malo manje mrljaste. Još jedna stvar je da obično fotografišem iznad prizemlja.

Kada prebacim slike, pregledam ih, napravim izbor i počnem proces ispravljanja prozora, što je samo po sebi praktično nemoguće, jer su najravniji prozori u Amsterdamu oni na novim, savremenim zgradama. Zato, kada se gledaju moje slike, gotovo uvek postoji neka kriva strana, ili dve. Takođe pojačavam boju i retuširam prašinu i sitne nečistoće, što me, na neki način, čini i peračicom prozora.

U Vašem radu starija stakla imaju posebno mesto jer izobličuju prizor i otvaraju neočekivane forme. Kako takve površine otkrivaju svet drugačije od novog, ravnog stakla?

Što je staklo starije, to je distorzija veća. Jednom su mi rekli da je to delimično posledica gravitacije. Zapravo, razlog je način na koji se staklo proizvodilo. Staro staklo se duvalo u cilindar, zatim seklo po strani i ponovo zagrevalo u peći kako bi se izravnalo. To je moglo da stvori mehuriće, talase, nabore, različite debljine i još mnogo toga. Nečistoće bi staklu dale blago zelenkastu ili žućkastu nijansu. Zato sve što se odrazi u takvom staklu može da se savije, uvrne, izduži i/ili potpuno izobliči, uz poneki čitljiv deo ovde-onde. Moglo bi se gotovo nazvati lirskim! Savremeno staklo, s druge strane, ponaša se kao ogledalo, glatko i gotovo savršeno koliko se može zamisliti. Dodala bih da postoji još jedna savremena vrsta stakla koja takođe izobličuje, ali uglavnom na širok način koji mi se zapravo ne dopada. Odmah se prepozna ako se pogleda kako su refleksije izobličene, jer je efekat isti gde god sam videla tu vrstu stakla.

Odrasli ste okruženi umetnošću, književnošću, muzejima, muzikom i baletom. Među svim tim uticajima, šta Vas je privuklo fotografiji kao mediju koji ste najpotpunije osećali kao svoj?

Uvek sam bila posmatrač i uvek sam volela da gledam fotografije, slike, platna, ilustracije i sve tome slično. Zamišljanje sebe unutar tih svetova bilo je deo procesa. Zapravo, tek mnogo godina kasnije rečeno mi je da su me kao dete često opisivali kao nekoga ko živi u svom svetu. Koliko su bili u pravu…

U svakom slučaju, dok sam bila na umetničkoj akademiji, moji crteži su postajali hiperrealistični. Drugi studenti počeli su da mi govore da bi možda bilo lakše da fotografišem, jer bi to svakako znatno skratilo vreme. Jednog dana mi je sinulo da bi fotografija mogla biti upravo to.

Tako je moj prvi aparat, koji je pripadao mom ocu, bio stari italijanski SLR jedne kompanije koja više nije postojala, po imenu Rectaflex. Rectaflex je bio prvi aparat sa pentaprizmatskim tražilom u nivou oka; i dalje su mu bila potrebna poboljšanja, pa je zbog toga poslat mom ocu. Moj otac je, između ostalog, bio i pronalazač. Pa, pisao im je u Italiju i poslao spisak stvari koje bi trebalo poboljšati na aparatu. Nisu poslušali njegov savet i kompanija se zatvorila.

I tako sam se našla, nekoliko godina kasnije, sa tim aparatom koji je imao propusnu zavesicu, nije se dobro zatvarao, bio je pomalo spor i nije imao merenje svetla kroz objektiv. Nazvala sam ga Rectumflex zbog njegovih loših strana. Pošto nisam želela da odustanem, a nisam znala ništa o aparatima, kupila sam film, izašla i počela da fotografišem. Ponela sam blok i zapisivala sve: blendu, brzinu zatvarača, film, svetlo, senku, doba dana, sve do poslednjeg detalja! To sam radila za svaku pojedinačnu fotografiju koju bih napravila.

Prijatelj sa odseka za grafičku umetnost pokazao mi je kako se razvija film i tada sam krenula punom brzinom i uživala u svakom trenutku. Bila sam potpuno uvučena u to, iako me je taj aparat terao da se zaista potrudim zbog svih problema koje je imao. Pronalaženje rešenja bilo je deo avanture. U jednom trenutku sam pozajmila 400 dolara i kupila Nikkormat, Nikon, sa objektivom od 50 mm, i moj svet se poboljšao 100 odsto! Rectumflex se negde usput izgubio, što mi je žao, jer je taj aparat, na neki način, bio moj učitelj. Kada bih sada mogla da pronađem jedan, to bi bilo izuzetno lepo!

Kada se osvrnete na put od ranijih radova do serije The Finestranaut, koji deo Vašeg načina gledanja se tokom godina najviše promenio, a koji je ostao isti?

To je lako! Kao da VIDIM više, u pravom smislu gledanja. Gledanje je postalo… hm… veće, dublje? Možda je u osnovi ostalo isto. Kada sada pomislim na jednu seriju portreta koju sam radila pre mnogo godina, bilo je nekoliko ljudi koji su odbili da učestvuju. Rekli su da sam videla u njih, da sam se previše približila i da ih je to snažno uznemirilo. Rekla sam: u redu, nema problema, a onda su mi ponovo rekli da sam se previše približila, da mogu da vidim u njih. Bilo je čudno, jer o tome uopšte nisam ušla u raspravu. Ponovo sam rekla u redu i otišla.

Zato pretpostavljam da je suština u tome da i dalje VIDIM na isti način; promenilo se samo to što to sada radim bez zadrške. To je jednostavno deo mene! U poslednje vreme samo kažem da imam veoma oštro levo oko. Možda se pitate zašto levo oko… pa, desno oko je užasno lenjo i tu je da uživa u vožnji.

Kako je Amsterdam, grad starih fasada, izloga, refleksija i promenljive svetlosti, oblikovao Vaš fotografski jezik?

Promenljiva svetlost koju ste pomenuli ključni je sastojak. Dok sam bila na umetničkoj akademiji, prvo sam naučila kako da radim sa veoma oštrim svetlom, jarkim belinama i dubokim crnim senkama u kojima se sve gubilo. Naučila sam kako da to uravnotežim kako bih jasno pokazala ono što je bilo tu i ono što je, da tako kažem, bilo previše stidljivo da zasija. Dolazak u Amsterdam bio je i uvod u nežniju svetlost, onu koja može da pomiluje, obavije, zagrli, a ponekad i da vikne. Skala je bila šira i nudila je svaku nijansu između svetlog i tamnog. Kakva ideja, moći raditi sa svetlošću koja je podatna i ima prijateljsko lice.

Sada postoji jedna mala ironija: nekada su mi ljudi govorili da uzmem aparat, a danas često kažu da moje fotografije izgledaju kao slike. Ko bi to pomislio…? Ipak, nemam nameru da počnem da slikam, mada povremeno crtam i pišem. I nastaviću to da radim… imam još ponešto u rukavu za budućnost.

Leora Rosner fotografiji pristupa kao vežbi pažnje i prostoru za igru. Njena priča nosi tehničku disciplinu, sećanja na nepredvidivi aparat Rectaflex, humor, upornu radoznalost i amsterdamsko svetlo koje je proširilo njen raspon između tamnog i svetlog. Posle ovog razgovora, prozor dobija drugu ulogu: postaje površina na kojoj se arhitektura, svetlost, drveće, pokret ulice i pogled fotografkinje spajaju u sliku koju svakodnevica prečesto propusti.

Leora Rosner, The Finestranaut  |  INSTAGRAM