Smelost ljubavi: Soba izmenjenih uloga

Kao profesorka engleskog jezika, imam ustaljenu rutinu. Kada pogledam u učionicu punu učenika iz svih krajeva sveta, naslonm se na sto i kažem: „Savršeno razumem kako je biti zarobljen iza jezičke barijere." Obično sledi kratak smeh, da se razbije led. Vidim kako razmišljaju: tipična profesorska floskula, uvežbana rečenica da bi se osećali prijatno. Ali tu ih uvek zaustavim. Trudim se da shvate da za mene ovo nije citat iz pedagoškog priručnika.

Znam to jer sam ceo život plovila kroz granice izražavanja. Poznam težinu toga da živahan, složen unutrašnji svet moraš stalno da proceđuješ kroz sistem koji nije napravljen za njega. Kada moji međunarodni učenici pokušavaju da provuku svoje sofisticirane misli kroz usko uho igle engleskog jezika, ja ne vidim „učenika sa problemom". Vidim sjajan um koji pokušava da emituje na frekvenciji na koju svet još nije podešen. Strpljiva sam sa njima jer znam: samo zato što je poruka prigušena, ne znači da intelekt iza nje nije remek-delo.

Ipak, na samom početku mog puta ka učenju znakovnog jezika, doživela sam trenutak koji mi je jednostavno oduzeo status „ekspertkinje" i ostavio me nespremnu pred golom istinom sopstvene lekcije.

Posetila sam KZN Deaf and Blind Society na prvoj poseti u živo. Ušla sam u akademskom oklopu: svež notes, pouzdan hemijsku olovku i samopouzdanje žene navikle da bude ona koja ima odgovore. Bila sam spremna da „uhvatim" iskustvo, da zapisujem, da proučavam.

A onda sam ušla u sobu i svet se pomerio.

Odjednom, „svet čujućih" koji sam uvek uzimala zdravo za gotovo jednostavno je nestao. Svuda oko mene, gluvi i slepi su vodili simfoniju tihih, taktilnih razgovora. Ruke su se kretale brzinom kojoj moje oči jedva su mogle da prate, prsti su upisivali znake u dlanove sa dubokom, intimnom žurnosti. Smeh je izbijao u grupicama, živahan, telesen, deljen, uz viceve koje nisam razumela i priče koje nisam mogla da „čujem".

Stajala sam tako, sa olovkom lebdećom nad praznom stranicom, dok mi se na grudima slegla neka iscrpljujuća usamljenost. Obuzeo me iznenadan, oštar osećaj klaustrofobije, ne zato što je soba bila mala, već zato što sam bila isključena iz ljudske povezanosti koja se odvijala tik pred mojim očima. U toj tišini suočila sam se sa onim što zaista znači biti nemoćan da se izraziš u jeziku onih oko sebe.

Bila sam konačno na drugoj strani, kao gost u prostoru u kome svi ostali imaju ključ. Razumela sam „veliki svet" sada iz drugog ugla: taj glasni, ubrzani svet koji se svima koji ne govore njegov primarni jezik oseća tačno onako kako se meni osećala ta soba.

Ironija je bila zapanjujuća. Znala sam da čim izađem iz te ustanove i vratim se na ulice Durbana, moja „moć" će se vratiti. Mogla bih da uđem u bilo koju prodavnicu, naručim obrok, ispunim prostoriju glasom. Bila bih ponovo u svetu u kome sam ja „standard". Ali za ljude u toj sobi, svet napolju može da se oseća podjednako zatvoreno. Čim bih prošla kroz izlaz, uloge bi se jednostavno preokrenule: ja bih se vratila svojoj lakoći, dok bi se oni vratili svetu koji prečesto pretpostavlja da nemaju ništa da kažu, samo zato što to ne govore glasom.

Moj notes ostao je prazan tog dana. Shvatila sam da ono što svetu daje dubinu nije istovetnost, već njegove teške, veličanstvene razlike. Profesorka sam engleskog, da. Ali taj dan me je naučio da je moj pravi poziv da podsećam svet na jednu stvar: inteligencija govori hiljadu različitih dijalekata.