DARINA KOMOROWSKI
- 16 hours ago
- 8 min read
Iza lepote cveta
Rođena u Kazahstanu, danas sa studijom u Dubaiju, Darina Komorowski gradi slikarski svet u kojem cveće postaje lični jezik. Njene slike nastaju na spoju strukture i osećanja: dizajnerska disciplina drži kompoziciju stabilnom, dok snažne boje i otvoreni potezi donose unutrašnju napetost i ranjivost.
Buket u njenim radovima vodi pogled ka dubljem sloju: krhkosti, vremenu i onome što ostaje neizrečeno u odnosima.
U razgovoru za AH Magazin, Darina govori o životu između kultura, o tome kako psihologija i simbolika ulaze u njen proces slikanja, kao i o tome kako prepoznaje trenutak kada je slika zaokružena.
Rođeni ste u Kazahstanu, a danas živite i radite u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Na koji način je život u različitim kulturnim sredinama oblikovao Vaš pogled na umetnost i sopstvenu praksu?
Rođena sam u Kazahstanu, a danas živim i radim u Dubaiju. Preseljenje nastavlja da se odvija i dugo nakon što se završi njegov praktični deo. Drugo nebo, drugačiji ritam, drugačija udaljenost među ljudima, drugačiji miris u vazduhu – i pažnja se preuredi sama od sebe.
Dom počinje da se sklapa kroz ponavljanje, kroz ljude koje biramo, kroz nekoliko puteva koje telo nauči, kroz unutrašnju postojanost koju gradimo dok se sve oko nas stalno menja.
Život između zemalja i jezika naučio me je da stvarnost čitam kroz detalje. Primećujem način na koji pada svetlost, kako grad komunicira kroz geste, kako boja nosi raspoloženje pre nego što stigne značenje. Ti utisci ulaze u moj rad kao lična paleta iskustva, a slikarstvo postaje mesto na kome se geografija pretvara u lični vizuelni jezik, nešto dosledno i prepoznatljivo, nešto što pripada meni.
Često se vraćam stihu Borisa Pasternaka: „U svemu želim da dođem do same suštine.“ Taj stih za mene predstavlja radni princip. On me vraća malim stvarima, jer upravo one nose pravu složenost.
Slika može da sačuva tu složenost bez potrebe da je pretvori u izjavu. Takvoj iskrenosti verujem.
Studirali ste dizajn, a zatim nastavili obrazovanje u oblasti psihologije i simbolizma. Na koji način ta znanja oblikuju Vaš slikarski proces?
Dizajn mi je dao okvir koji sliku održava stabilnom. Kada započnem platno, prvo osetim strukturu, jer proporcija, hijerarhija i ritam odlučuju da li će slika moći da nosi sopstvenu težinu kada boja dostigne pun intenzitet. To obrazovanje me je naučilo i poštovanju vremena, jer posmatranje zahteva trajanje. Bez tog trajanja rad lako sklizne u brzi efekat.
Psihologija je došla kasnije i promenila način na koji osluškujem ono što stvaram. Osećanje može na površini delovati jednostavno, dok ispod njega postoji slojevita istorija. Naučila sam da ostanem uz tu složenost umesto da žurim ka urednom objašnjenju. Zbog toga se prema slici odnosim gotovo kao prema osobi. Posmatram je, čekam je, pokušavam da čujem njen unutrašnji glas.
Simbolizam mi je dao slobodu da značenja ostanu otvorena. Cvet može da ostane cvet, a istovremeno da nosi čitav niz asocijacija. Tako slika ostaje čitljiva, a ipak dobija još jedan sloj. Tu interesovanje za ono što ostaje skriveno postaje konkretno, jer kroz sliku mogu da govorim o nevidljivim pričama, a da rad ne pretvorim u ilustraciju.
Redosled mog obrazovanja oblikovao je i moje serije na vrlo jasan način. Dizajn je došao prvi i postavio red koji danas podržava slobodu, tako da emocija ostaje živa unutar čvrste forme. Psihologija i simbolizam su se nadovezali i proširili ono što ta forma može da nosi, donoseći više ljudskog, više ranjivog i više sadašnjeg trenutka u sliku.
Odabrali ste akril kao medij koji odražava brzinu i intenzitet savremenog života. Kako izgleda Vaš radni proces u ateljeu, od prvog impulsa do završene slike?
Akril odgovara načinu na koji doživljavam sadašnji trenutak. Brz je, fleksibilan i čist za rad u ateljeu, i omogućava da energija prvog impulsa ostane sačuvana. Volim jasnoću odluke, a akril tu jasnoću podržava, jer zahteva posvećenost.
Proces obično počinje nečim čulnim. Boja koja ostane u telu, miris buketa, određena svetlost koja deluje gotovo preintenzivno, fragment siluete lista uhvaćen u prolazu. Brzo prelazim ka strukturi i kompoziciju postavljam rano, jer ona daje stabilan okvir u kome intenzitet može da postoji bez rasipanja. Zatim gradim sliku u slojevima. Brzina mi tu ide u prilog. Akril se brzo suši, pa mogu da se vraćam, zaoštrim ili ponovo izbalansiram sliku bez gubitka zamaha. Površina ostaje svetla dok odluke postaju preciznije.
To iskustvo je blisko savremenom životu u kome utisci dolaze brzo i snažno i u kome čovek uči da brzo donosi odluke, a da pri tome ostane veran sebi.
Blizina ateljea za mene je presudna. Ne provodim dan u putovanju i rasipanju impulsa. Mogu da se okrenem od jednog zida ka drugom i rad počinje odmah. Ta neposrednost ulazi u samu sliku i utiče na način na koji ona kasnije zadržava pažnju posmatrača.
Cveće zauzima centralno mesto u Vašem radu. Kako je ovaj motiv postao Vaš lični jezik i šta Vam danas omogućava da kroz njega izrazite u svom radu?
Cveće je postalo moj jezik jer u sebi nosi paradoks koji odmah prepoznajem. Deluje snažno, gotovo blistavo, a istovremeno je krhko. Cvet se okreće svetlosti sa potpunom iskrenošću i ta iskrenost mi deluje kao čist način da se govori o životu, bez nametanja priče.
Vremenom sam izgradila sopstveni floralni rečnik i prema njemu se odnosim kao prema skupu različitih glasova. Makovi, anemone, suncokreti, gerberi, anturijumi, a ponekad protee, ljiljani ili strelicije – svaki od njih nosi svoju emocionalnu temperaturu i način na koji zauzima prostor. Biram ih kao što se biraju reči u rečenici, osećajući ton koji je slici potreban pre nego što ga potpuno razumem.
Kroz floru mogu da govorim o odnosima sa pažnjom i energijom koja potvrđuje život. Razmišljam o ljubavi, bliskosti, ravnopravnosti, poštovanju sveta koji nas okružuje, vrednosti svakog života i jednostavnoj želji za rastom ka toplini. Cveće mi omogućava da ostanem nežna, a da pritom budem precizna.
Buketi takođe nose priče. Lepota prvo privuče pogled, a zatim može da se pojavi i drugi sloj, onaj koji u javnom prostoru često ostaje skriven. Ono što je dato, ono što ostaje neizrečeno, dugo čekanje na podršku, izdržljivost iza uglađene površine. U tom smislu cvet za mene nikada nije dekoracija, već način da ljudsko iskustvo postane vidljivo i deljivo.
Vaše slike karakterišu snažne, otvorene boje i jasna kompoziciona struktura. Kako pristupate građenju slike i kako znate da je rad završen?
U vremenu u kome sve dolazi u obliku slike, boja može da bude performans ili da govori istinu. Koristim otvorene, snažne kontraste jer unutrašnji život retko dolazi u blagim tonovima. On nas preplavi, zadrži se i menja nas. Za mene svetlina znači iskustvo koje je zaista proživljeno.
Kompozicija je okvir koji drži taj intenzitet. To je deo koji spolja deluje smireno, dok slika iznutra nosi snažnu energiju. Tu se nalazi moje obrazovanje iz dizajna, koje tiho upravlja fizikom površine – težinom, hijerarhijom, naponom i ritmom.
Strukturu gradim rano, tako da slika dobije kičmu, a zatim dopuštam boji da se slobodno kreće unutar tog prostora, kao vremenska pojava unutar arhitekture.
Ta ideja ima i klasičnu dimenziju. Postoji slikarska tradicija koja sliku razume kao konstrukciju, kao mrežu odnosa koji mogu da se ispituju i usavršavaju dok ne postanu stabilni. Često mislim na Cézanneovu posvećenost građenju slike, na način na koji forma dobija snagu kroz red.
Znam da je rad završen kada prestane pregovaranje. Slika počne da nosi sopstvenu logiku i površina deluje promišljeno sa svake udaljenosti. Mogu da odem i da se vratim, a ona i dalje stoji. Pogled se zadržava dovoljno dugo da počne razmišljanje.
U Vašim radovima pojavljuju se teme krhkosti i unutrašnje napetosti iza spoljašnje lepote. Kako razumete odnos između onoga što je vidljivo i onoga što ostaje ispod površine?
Spoljašnja lepota često funkcioniše kao društvena maska, jer obećava da je sve u redu i pruža površinu sa kojom se drugi lako slože. Ipak, unutrašnji život teče drugim tokom i nosi ono što se u javnosti teško pokazuje. Zbog toga se povlači u unutrašnjost i počinje da govori kroz sitne znakove umesto kroz otvorene izjave.
Privlači me upravo taj razmak jer je veoma savremen. Vidljivost je postala svakodnevni napor, a brzina ostavlja malo prostora za nijanse. Kada se život pretvori u niz slika, uglađena površina dobija prednost, dok odgovornost i umor ostaju izvan kadra.
Cveće mi pomaže da o tome govorim bez pretvaranja slike u ispovest. Buket već u sebi nosi dvosmislenost koju posmatrači instinktivno razumeju. On može da označava blagostanje, a istovremeno da podseća na prolaznost vremena. Može da izgleda svečano, a ipak da nosi krhkost.
Želim da posmatrač uđe kroz lepotu i da ostane dovoljno dugo da se pokrene sopstveni unutrašnji doživljaj. Tada slika prestaje da bude samo prizor i postaje prostor za razmišljanje.
Kada danas pogledate svoje ranije radove, šta u njima prepoznajete kao trajnu nit, a šta kao fazu koja Vas je oblikovala?
Kada se osvrnem unazad, vidim stalnu težnju ka suštini. Već na početku sam pokušavala da dođem do onoga što je stvarno u naizgled jednostavnoj slici. Ta nit je ostala prisutna i nastavila da usmerava moje izbore.
U početku je snažna bila želja da se ispune očekivanja. Tradicionalno obrazovanje, kulturni kontekst i lična ambicija stvarali su jasnu predstavu o tome kako bi profesionalni rad trebalo da izgleda. Ozbiljnost sam želela da pokažem kroz zahtevnost i priznanje.
Vremenom je ta logika izgubila snagu. Počela sam pažljivije da slušam šta sama slika traži. Najiskreniji radovi nisu nastajali iz ambicije, već iz unutrašnje potrebe.
Kada sam sebi dozvolila više ljudskosti u slici, rad je postao jasniji. Autentičnost je prestala da bude parola i postala disciplina.
Danas sam zahvalna tom putu. On mi je dao sposobnost da zadržim strukturu dok unutar nje ostajem živa. Forma ostaje stabilna, a slika zadržava slobodu.
Vaš rad je prisutan na međunarodnim platformama, a biografija navodi izložbe širom Evrope. Kako danas vidite svoje mesto u savremenoj umetničkoj sceni i kome se vaš rad najdirektnije obraća?
Međunarodne platforme deluju kao najiskreniji pejzaž sadašnjosti. Brzina je sastavni deo tog prostora i prvi susret sa radom dešava se pre nego što kontekst stigne. Prihvatam tu dinamiku i želim da moj rad u tom prostoru stoji sa samopouzdanjem.
Razgovor sa publikom ostaje otvoren za svakoga, a zapravo počinje u trenutku kada neko odluči da se zadrži nekoliko sekundi duže. Ta mala odluka stvara prostor za lični susret.
Cveće ostaje centralno, a slike nikada ne govore o cvetu kao ornamentu. Buket može da označi blagostanje, a u sebi nosi i drugu priču. Upravo taj dvostruki sloj vodi ka temama koje me najviše zanimaju – krhkosti, vremenu i ljudskoj potrebi za zaštitom, nežnošću i podrškom.
Lepota ovde postaje sredstvo koje zaustavlja pogled u vremenu u kome pogled retko zastaje.
Kada površina privuče pažnju, slika može da ponudi sporiji trenutak razmišljanja.
U svojim radovima često se vraćam onome što ostaje izvan kadra. Odgovornost i zrelost oblikuju svakodnevni život, ali se retko pojavljuju na uglađenim slikama. Nevidljivi rad održava svet, a retko dobija priznanje.
Želim da rad zadrži energiju koja potvrđuje život, čak i kada govori o prolaznosti. Cveće nosi želju za rastom ka svetlosti i podseća me na jednostavne i važne vrednosti – život, porodicu, sreću i sposobnost da ostanemo osetljivi i prisutni.
Za mene je čovek uvek na prvom mestu. Ako neko ode od slike sa većim unutrašnjim slaganjima sa sobom, tada umetnost ispunjava ono što i danas može – da nas vrati životu.
Through colour and composition, Darina Komorowski opens up stories of time, fragility, and human relationships. In her work, flowers become a personal vocabulary, built with a clear structure and an intensity that immediately engages the viewer. A painting is finished at the moment it stops negotiating, as the surface reads as intentional from any distance and leaves space for the viewer to recognise their own thoughts and memories.
Darina Komorowski
