SVET U SLOJEVIMA: SHAWN MARSHALL
- ARTISTIC HUB MAGAZINE
- Sep 6
- 5 min read
LOUISVILLE, KY | SAD
Razgovor sa umetnicom koja pretvara arhitekturu u poeziju kolaža
Postoje umetnici čiji svaki rad deluje kao dnevnik života, ispisan fragmentima prostora, sećanja i emocija. Shawn Marshall pripada toj retkoj grupi stvaralaca. Oblikovana različitim kulturama, arhitekturom i dubokom radoznalošću prema svetu, razvila je umetnički jezik u kojem se trajnost spaja sa prolaznošću, ritual sa intimnošću, a struktura sa slobodom. Njeni kolaži i slike funkcionišu i kao vizuelne kompozicije i kao prostori u kojima figure i oblici stupaju u dijalog, gde zidovi i lukovi postaju simboli, a reciklirani materijali metafore otpornosti i obnavljanja. U tom jedinstvu iskustva i intuicije otkrivamo umetnicu koja veruje da umetnost može biti i utočište i izazov, i mesto nade i prostor promišljanja.
Odrasli ste u različitim kulturama, deo detinjstva proveli ste na Kipru, u Libanu i u Nemačkoj, gde su posete muzejima i susreti sa umetnošću bili deo svakodnevnog života. Kada se osvrnete, da li je u tim ranim godinama postojao trenutak koji vas je nepovratno usmerio ka umetnosti, uprkos tome što ste studirali arhitekturu?
Ne mogu da izdvojim jedan trenutak kada sam odlučila da postanem umetnica. Jednostavno sam od malena znala da je to ono što želim da radim. Odrastanje u inostranstvu, uronjena u različite kulture i okružena umetnošću i arhitekturom iz celog sveta, samo je produbilo moje divljenje i zahvalnost prema obema oblastima. Mnogo dugujem ljubavi svojih roditelja prema umetnosti, zahvaljujući kojoj su nas vodili u muzeje, na arhitektonske lokalitete i muzičke nastupe, kao i tome što su nas upoznavali sa hranom, muzikom i običajima svake zemlje u kojoj smo živeli.
Vaše obrazovanje i dugogodišnje profesionalno iskustvo u arhitekturi očigledno oblikuju način na koji gradite slojeve i strukturu svojih kompozicija. Na koji način svesno ili nesvesno koristite jezik arhitekture u kolažima i slikama danas?
Svesno stvaram kompozicije sa arhitektonskom osetljivošću: usklađujem ivice, ponavljam ritmove i organizujem pozitivne i negativne prostore. Naslovi mnogih dela, poput Metropolis, Roadway ili Chapel, prizivaju površine ili oblike građene sredine i time pojačavaju tu strukturnu jezičnost. U svojim kolažima posvećenim ženskom prisustvu, poput Decorative, still i Armored, still, koristim arhitektonske motive i kao okvir i kao kontrast. Stubovi, lukovi i ornamentalni obrasci postaju simbolične pozadine pred kojima je postavljena ženska figura, izazivajući prostore koje je tradicionalno definisala muška autoritetnost.
Nesvesno, moje arhitektonsko iskustvo verovatno oblikuje intuitivne odluke, poput toga gde će se neka tekstura smestiti ili kako razmera fragmenata stupa u odnos sa drugima da bi dala dubinu i hijerarhiju. Čak i u intimnim radovima poput Stamina, Transcendence i Altar oseća se prizemljena struktura, osnovna geometrija koja tiho podržava sve elemente.
Tokom pandemije počeli ste da uključujete odbačene i reciklirane materijale u svoje slike. Šta je ta promena donela Vašem radu estetski i emotivno?
Tokom pandemije počela sam da u svoje slike uključujem odbačene i reciklirane materijale i ta promena je unela novi sloj značenja. Estetski, to je obogatilo površine, donelo neočekivane teksture, nepravilne ivice i osećaj istorije ugrađen u same materijale. Bio je to veliki izlaz. Emotivno, osećala sam da time gubitak i nesigurnost pretvaram u nešto što stvara i nastavlja. Rad sa onim što je bilo odbačeno postao je metafora za otpornost i obnovu, a omogućio mi je i da kolažima i slikama pristupim sa više otkrivanja nego kontrole, što i dalje oblikuje moj rad.
U mnogim vašim delima ženske figure se pojavljuju u prostorima koje su istorijski oblikovali muškarci. Kako se atmosfera tih prostora menja kada uvedete žensko prisustvo i šta biste voleli da posmatrač prepozna u tim kompozicijama?
Kada uvedem ženske figure u prostore koje su istorijski oblikovali muškarci, atmosfera se menja iz autoriteta i isključenosti u prisustvo i uključenost. Figure često omekšavaju ili narušavaju rigidnost tih prostora, otvarajući mesto za nove narative. Ono što želim da posmatrači prepoznaju jeste kako ove kompozicije postavljaju pitanja o tome ko je bio vidljiv, ko je bio odsutan i kako se ti prostori menjaju kada u njih uđu žene.
Vaši radovi, od serija inspirisanih horizontima do kolaža koji prizivaju kosmičke pejzaže, uvek nose element nade i promišljanja. Kada neko stane pred vašu sliku, šta biste najviše želeli da ponese iz tog susreta?
Hvala vam. Drago mi je što moj rad odjekuje kroz nadu. I sama se osećam puno nade. Mislim da nam svima treba podsetnik da ona postoji, naročito u teškim vremenima. U radovima sa horizontima i u kosmičkim kolažima privlači me osećaj prostranstva, ali unutar tog beskraja pokušavam da upletem nit nade, nagoveštaj da se lepota i mogućnost mogu pronaći čak i u fragmentisanim i slojevitim prostorima. Želim da rad ostane otvoren i da zadrži dovoljno dvosmislenosti kako bi posmatrač mogao da mu priđe na svoj način i pronađe ličnu vezu ili priču. Za mene nada leži u nepoznatom i u nesigurnosti, iako to može biti nelagodno.
U četrdesetim ste odlučili da napustite arhitekturu i u potpunosti se posvetite umetnosti i predavanju. Šta je dovelo do te ključne odluke i kako je taj trenutak oblikovao Vaš umetnički put?
Moju odluku da napustim arhitekturu oblikovalo je više događaja koji su se poklopili u isto vreme. Godine 2008. ostala sam bez posla tokom Velike recesije i naglog pada građevinske industrije. Te iste godine prošla sam kroz razvod, zbog čega sam napustila dom i preselila se u stan sa sinom. Godinama sam razmišljala o tome da se vratim u školu i postanem profesorka, a te okolnosti su na kraju postale pokretač da krenem tim putem.
Ispred vas su značajne prezentacije, uključujući izlaganje u KMAC muzeju 2025. i učešće na LA Art Show u januaru 2026. godine. Šta za Vas znači izlazak na takve velike scene i kako vidite razvoj svoje umetničke prakse u narednim godinama?
Presrećna sam i duboko zahvalna zbog mogućnosti koje su preda mnom u KMAC muzeju i na LA Art Show. Uvrštavanje mog rada na takve scene deluje i potvrđujuće i podsticajno. Oba predstojeća događaja ohrabruju me da svoju praksu guram još dalje. Doživljavam ih kao priliku da se povežem sa širom publikom, a istovremeno nastavim da istražujem nove pravce u kolažu, širim razmere i produbljujem narative unutar rada. Najviše od svega raduje me da vidim kako će ti trenuci vidljivosti izazvati moj rast kao umetnice.
Razgovarajući sa njom postaje jasno da je za nju umetnost način življenja. Svaki njen rad nosi u sebi trag prošlosti i obećanje budućnosti, balans između reda i haosa, svetog i svakodnevnog. Ono što najviše osvaja jeste iskrenost kojom dopušta neizvesnosti da postanu deo stvaralačkog procesa i način na koji u toj nesigurnosti pronalazi nadu. Gledajući njene radove, ne ulazimo samo u svet jedne umetnice, već i u sopstvene priče i osećaje. A upravo u toj otvorenosti leži moć njenog stvaralaštva – da nas podseti da u slojevima, fragmentima i prolaznosti uvek možemo pronaći i snagu i lepotu.
