ONO ŠTO OSTAJE

Kada se Deepa Sharma vratila slikarstvu, iza nje je već bio život oblikovan između Lagosa, Indije, Engleske i Švajcarske. Kratka umetnička biografija može tek da nagovesti godine u kojima su porodica i svakodnevica bile u središtu njenog života. U razgovoru za AH Magazine govori o ljudima koje posmatra uz Rajnu, pejzažima koje oblikuju sećanje i imaginacija i prostoru koji u slici svesno ostavlja otvorenim.

Prvu sliku naslikali ste sa pet godina, a slikarstvu ste se ozbiljnije vratili tek mnogo kasnije. Kratka biografija malo govori o godinama između te dve tačke. Kako biste vi ispričali tu priču?

Rođena sam u Lagosu, u Nigeriji, gde je moj otac radio za jednu indijsku kompaniju. Otkad znam za sebe, privlačile su me boje i priroda. Kad god bi me kao dete pitali šta želim da budem kada porastem, odgovor je uvek bio isti: želela sam da slikam i da budem umetnica.

Kada sam imala osam godina, mojoj majci je dijagnostikovan rak i naš život se veoma naglo promenio. Zbog njenog lečenja preselili smo se u Indiju, a kroz sve promene koje su usledile umetnost je postepeno otišla u drugi plan. Krenula sam konvencionalnijim putem i na kraju stekla diplomu iz računovodstva i oporezivanja.

Posle udaje preselila sam se u Englesku, gde sam živela devet godina i dobila prvo dete. Kasnije smo se vratili u Indiju i dugi niz godina bila sam posvećena porodici i odgajanju dece. Tamo je rođeno i moje drugo dete. Iako tada nisam slikala, ljubav prema slikarstvu ostala je sa mnom, negde u pozadini.

Moj suprug je 2018. počeo da radi u Baselu, a 2023. sam mu se i ja pridružila u Švajcarskoj, nakon što je moje starije dete otišlo na studije. To preseljenje dogodilo se u veoma posebnoj fazi mog života. Počela sam da sagledavam gde sam i da razmišljam o tome šta želim od sledećeg poglavlja, ne samo kada je reč o porodici već i o meni samoj.

Slikarstvu sam se stalno vraćala u mislima. Početkom 2025. konačno sam odlučila da mu zaista pružim priliku i vidim kuda bi moglo da me odvede.

Akvarel je oduvek bio medij koji me je najviše privlačio. Volim njegovu transparentnost i način na koji voda i pigment mogu da stvore nešto što nikada ne možete potpuno da isplanirate. Akvarel doživljavam kao saradnju između umetnika, vode i pigmenta. Magija nastaje kada sva tri počnu da govore istim jezikom.

Kada danas pogledam unazad, svoj povratak slikarstvu zapravo ne doživljavam kao početak nečeg novog. Mnogo više osećam da sam pronašla put nazad do nečega što je oduvek bilo deo mene.

U tekstu uz People Watching pravite razliku između „unutrašnjih pejzaža i tihih psiholoških prelaza“ u svojim ranijim radovima i pogleda usmerenog ka spolja, prema neposrednom iskustvu jednog mesta. Šta je pokrenulo tu promenu perspektive i šta je kod ljudi i mesta oko vas počelo posebno da vas zanima?

Taj pogled ka spolja pojavio se sasvim prirodno tokom jedne grupne izložbe u Baselu, otprilike u vreme Art Basela, kada u grad dolaze ljudi iz celog sveta. Preko izložbe sam upoznala mnogo ljudi i dosta vremena provodila van galerije, naročito uz Rajnu. Tamo postoje divna mesta na kojima možete da sedite pod drvećem i jednostavno posmatrate kako se život odvija oko vas.

Po prirodi sam prilično povučena i pomalo introvertna, a moj rad najčešće polazi od pogleda ka unutra, introspekcije i pokušaja da izrazim osećanja koja sam i sama doživela. Ta iskustva jesu lična, ali osećanja koja ih nose doživljavam kao univerzalna. Okolnosti iz kojih nastaju mogu da se razlikuju od osobe do osobe, ali neizvesnost, čežnju, spokoj ili nadu svi poznajemo, na različite načine i različitim intenzitetom.

Dok sam sedela uz Rajnu, pažnja mi se na neko vreme više usmerila na ono što se događalo oko mene. Počeli su da me zanimaju ti svakodnevni, prolazni trenuci pored kojih često prođemo gotovo ih i ne primećujući: neko ko mirno sedi uz reku, biciklista u prolazu, dvoje ljudi za stolom. Nisu me toliko zanimali sami pojedinci koliko način na koji su postajali deo atmosfere tog mesta: svetlost, povetarac, hladovina drveća, arhitektura, kretanje reke.

Iz tog perioda posmatranja nastali su People Watching i A Table for Two. Prijalo mi je da pogled usmerim ka spolja i dozvolim sebi da jednostavno posmatram. Posle izložbe sasvim prirodno sam se ponovo okrenula sebi, a jedan od radova koji su usledili bio je Solitude.

Mislim da mi je to iskustvo pomoglo da jasnije sagledam jednu razliku unutar sopstvene prakse. Kada slikam ono što posmatram oko sebe, najčešće beležim prolazan trenutak koji mi je privukao pažnju. Kada se okrenem sebi, pokušavam da u sliku pretočim osećanja koja mogu da traju dugo nakon događaja iz kojih su nastala. Zanimaju me oba pristupa, ali upravo su ti unutrašnji pejzaži ono čemu osećam najjaču potrebu da se vraćam.

U A Table for Two i People Watching susrećemo ljude čije priče ne poznajemo. Koliko vi zapravo znate o njima, a koliko njihove priče nastaje tek u vašoj imaginaciji kada postanu deo slike?

Zapravo veoma malo, i mislim da me je upravo to i zainteresovalo. Ljudi u People Watching i A Table for Two bili su stranci koji su se nakratko našli u mom vidokrugu. Nisam znala ko su, odakle dolaze ni šta se u tom trenutku događalo u njihovim životima.

Dok sam radila People Watching, zatekla sam sebe kako razmišljam o ženi koja preko Rajne gleda u daljinu. O čemu razmišlja? Da li nekoga čeka, priseća se nečega ili jednostavno uživa u mirnom trenutku uz reku? Tu je bio i biciklista u prolazu, pa sam se pitala kuda ide. Nikada, međutim, nisam osećala potrebu da smislim konačne odgovore na ta pitanja. Mislim da mi je prizor bio zanimljiv upravo zato što nisam znala.

A Table for Two nastao je na sličan način. Nisam znala ništa o to dvoje ljudi niti o razgovoru koji su možda vodili. Pažnju mi je privukao prizor kao celina: sunčeva svetlost koja je padala preko njih, tiha bliskost dvoje ljudi koji dele jedan trenutak i njihove mekše siluete naspram čvršćih, geometrijskih formi okolne arhitekture.

Zato ljudima koje posmatram ne stvaram razrađene priče. Imaginacija se kod mene više javlja kroz osećaj koji ponesem iz prizora. Možda se zapitam ko su ti ljudi, ali njihove priče radije ostavljam otvorenim. Ima nečeg veoma lepog i privlačnog u tome da prisustvujete kratkom trenutku iz tuđeg života bez potrebe da o njemu znate sve. Ta otvorenost istovremeno ostavlja prostor i gledaocu da u sliku unese sopstvenu priču.

Seriju Filtered Through Time opisali ste kao svojevrstan razgovor sa ocem i napisali da detalji s vremenom blede, dok osećanja ostaju. Kako je nešto toliko lično pronašlo svoj oblik upravo u pejzažu?

Kod mene svaka slika počinje bojom. Kada sam počela Filtered Through Time I, znala sam da želim da radim sa zlatnim, smeđim i sepija tonovima, bojama koje su za mene već nosile određenu toplinu i osećaj protoka vremena. Nisam počela tu sliku sa namerom da bude o mom ocu.

Ali negde tokom slikanja počela sam da razmišljam o njemu. Izgubila sam ga pre mnogo godina i mislila sam na sve razgovore koje nikada nisam stigla da vodim s njim. Pitala sam se šta bi mislio o tome što sam se posle svih tih godina vratila umetnosti i šta bi mislio o umetnici kakva danas postajem.

U tom trenutku je Filtered Through Time zaista počeo da postaje nešto mnogo ličnije.

Pejzaž mi se učinio prirodnim jezikom za te misli. Nisam želela da ilustrujem određenu uspomenu niti mesto koje nam je bilo zajedničko. Pejzaži su, umesto toga, postali emotivni prostori. Detalji naših sećanja s vremenom počinju da se zamagljuju. Mesta, trenuci i sled događaja gube preciznost, dok osećanja vezana za njih mogu da ostanu izuzetno živa. Ovi radovi postali su studije pejzaža sećanja i načina na koji oni stare zajedno s nama.

Akvarel mi se učinio posebno pogodnim za tu ideju. Forme se pojavljuju i rastvaraju, ivice omekšavaju, a jedan sloj ostaje vidljiv kroz drugi. To je veoma blisko načinu na koji za mene funkcioniše sećanje. Fragmenti izranjaju, povlače se i stapaju jedni s drugima.

Kada, dakle, seriju opisujem kao razgovor sa ocem, možda je to razgovor koji vodim kroz slikarstvo, razgovor za koji više nisam imala priliku dok je bio živ.

Rekli ste da prizor ne želite da prenesete tačno onako kako izgleda, već da pokušavate da uhvatite njegovu suštinu. Kada posmatrani prizor postane slika, šta za vas mora da ostane, a šta može da izostane?

Mnogi moji pejzaži zapravo su zamišljeni. Mogu da počnu od nečega što sam videla ili od mesta koje sam posetila, ali do trenutka kada ih slikam u mojoj glavi već počinju da postaju nešto drugo. Ne pokušavam nužno da se vratim tom konkretnom mestu. Čuvam utisak koji je ostao, možda atmosferu ili jednostavno osećaj.

Treba da ostane ono zbog čega sam prvobitno zastala i pogledala, ili ono što mi je kasnije ostalo u sećanju. Vrlo često kod mene sve počinje bojom, kao što sam već pomenula. Određen odnos među bojama, promena svetlosti ili atmosfera mogu da mi budu mnogo važniji od toga da svako drvo, granu ili detalj prenesem tačno onako kako su izgledali.

Kada počnem da slikam, uglavnom pojednostavljujem. Pitam se šta je zaista potrebno da bi osećaj pejzaža ostao. Detalji koji tome ne doprinose mogu da nestanu. Drvo može da postane samo oblik ili tonska vrednost, lišće može da se rastvori u akvarelnim nanosima, a čitavi elementi mogu da izostanu ako odvlače pažnju od onoga što želim da prenesem.

Mislim da je izostavljanje jednako važno kao i odluka o tome šta će ući u sliku. Akvarel je za to posebno pogodan jer omogućava da pojedini delovi ostanu nedorečeni, a sliku istovremeno može da povede u pravcu koji nisam nužno planirala. Volim da gledaocu dam dovoljno informacija da može da uđe u pejzaž, ali ne toliko da je umesto njega sve već unapred odlučeno.

The Mirage i Swept Away, na primer, razvijali su se dok sam nanosila akvarelne slojeve. Reagovala sam na način na koji je belina papira provirivala kroz boju i na to kako su se ružičasti i ljubičasti tonovi kretali po površini. Neke oštrije ivice nastale tim nanosima svesno sam zadržala jer su kompozicijama davale osećaj pokreta.

Slično je bilo i sa serijom Lavender Breeze. Nisu me zanimali pojedinačni cvetovi lavande i njihovo detaljno prikazivanje. Lavanda je poprimila gotovo simboličnu ulogu. Ono što sam zaista želela da uhvatim bio je osećaj cvetova koji se pomeraju na povetarcu i tiha uteha tog trenutka.

Uhvatiti suštinu jednog mesta za mene zato ne znači opisati ga što preciznije. Važno mi je da sačuvam boju, svetlost, atmosferu i osećaj zbog kojih mi je to mesto ostalo u sećanju, a zatim da dozvolim sećanju i imaginaciji da od toga stvore nešto novo.

Kada pogledate dalje od sledeće slike, postoji li nešto što biste posebno želeli da istražite ili dalje razvijate, a za šta do sada niste imali priliku, bilo da je reč o projektu, ciklusu ili novom pravcu?

Ne planiram svoj rad mnogo unapred i shvatila sam da mi takav način rada više odgovara. Više mi odgovara da proces ostane otvoren nego da unapred odredim ishod. Često nešto sasvim intuitivno počne da dobija oblik, a ja sledim taj pravac dok se dalje razvija.

Kada je reč o nekom konkretnom projektu ili ciklusu, trenutno nemam određenu ideju. Mislim da mora prirodno da se pojavi. Ponekad jedna slika vodi ka sledećoj i, pre nego što primetim, među radovima počinje razgovor iz kojeg nastane serija.

Želim da svom radu i dalje pružam prostor da se razvija na taj način. Kod slikanja posebno volim to što ne znam uvek kuda će me sledeće odvesti i što mogu da ostanem otvorena za nove teme, ideje i načine rada. To je možda pomalo ironično jer sam van slikarstva osoba koja voli da ima Plan A i Plan B i da zna kako će se stvari razvijati. Slikarstvo je, čini se, jedino mesto na kojem mi prija da unapred ne znam kakav će biti ishod.

Dok slika, Deepa Sharma pojednostavljuje prizor. Drvo može da postane samo oblik ili tonska vrednost, lišće se rastvara u akvarelnim slojevima, a pojedini elementi potpuno nestaju iz kompozicije. Priče ljudi koje posmatra ostavlja otvorenim, dok u pejzažima zadržava boju, svetlost, atmosferu i osećanje zbog kojeg je prvobitno zastala i pogledala. Gledaocu daje dovoljno da uđe u sliku, a istovremeno mu ostavlja prostor za sopstveni doživljaj.

Deepa Sharma | INSTAGRAM