NICOLA SCOGNAMIGLIO
- May 15
- 3 min read
Trenutak gde misao dobija oblik
Grafitni trag na papiru predstavlja fizički dokaz da je nešto što još nije imalo formu počelo da je dobija. Tu počinje serija Traces: ne sa umetnikom koji crta, već sa umetnikom koji beleži trenutak u kojem misao prestaje da bude samo misao. Arhitektonsko obrazovanje u Napulju i Veneciji, a zatim godine provedene u građenju slike sloj po sloj kroz 3D vizualizaciju i kinematografsko oblikovanje prizora, nisu ga odvele na drugu stranu. Dovele su ga upravo do papira, i to sa još većom preciznošću. U središtu je od početka stajalo isto pitanje: kako prostor, svetlo i atmosfera nose nešto nevidljivo dok čeka da postane vidljivo.
Arhitektura i kinematografsko oblikovanje slike obeležili su Vaš put pre nego što je crtež došao u središte Vaše prakse. Koji elementi tih disciplina i dalje oblikuju Vaš vizuelni jezik?
Arhitektura je vrsta discipline koja ostaje u osnovi svake misli i usađuje strukturni način razmišljanja koji vas zapravo nikada ne napušta. Film je učinio nešto drugo: promenio je način na koji gledam stvarnost, svetlo i način na koji prizor nosi značenje.
U seriji Traces istražujete trenutak u kojem misao počinje da dobija oblik. Kako taj prelaz iz unutrašnjeg iskustva u sliku izgleda u praksi?
To je sam čin crtanja. Serija govori o tragovima koje ostavljamo, kroz misao i kroz pokret. Ponekad počnem sa nečim što već nosim u sebi, a crtež tada postaje najprirodniji način da to izrazim i zadržim, da mu dam prisustvo koje ranije nije imalo.
Crtež ste opisali kao formu svedočanstva. O čemu Vaši radovi svedoče?
Trag na papiru ima moć da otkrije ono što je latentno.
U tome postoji nešto fizičko: primenite pritisak i nešto se pojavi. Dok misao, vizija ili osećanje počinju da se oblikuju u vama, možete da posmatrate kako se pojavljuju i otkrivaju na površini. Upravo taj trenutak pojavljivanja pokušavam da uhvatim.
U radovima kao što su Idiopsis I, Threshold i Mask, motiv ostaje delimično zaklonjen. Šta Vam takva delimična zaklonjenost otvara?
Kada pokažete manje, pažnja se usmerava na ono što ostaje. Kada pokažete manje, pažnja se usmerava na ono što ostaje. Zaklonjenost je način naglašavanja: ono što je zadržano postaje prisutnije, ne manje prisutno.
Vaša praksa kreće se između crteža, fotografije i skulpture. Kako prepoznajete kom mediju neka ideja pripada?
Ne prepoznajem to unapred, a često ista ideja može da se istražuje kroz različite medije. Fotografija i crtež, na primer, kod mene funkcionišu gotovo suprotno. Jedna primećuje stvari spolja, druga gleda ka unutra. Jednu pokreće svetlo kakvo postoji u svetu, dok druga može da zamisli sopstveno. Jedna pokušava da uhvati trenutak pre nego što nestane, dok drugoj treba vreme da bi se konačno pojavila.
Naslovi kao što su Amor Fati, Threshold i Mask nose stvarnu misaonu težinu. Kako se u Vašem radu razvija odnos između naslova i slike?
Imenovanje ima važnu ulogu u zaokruživanju koncepta. Pravi naslov može da usmeri posmatrača ka određenim poljima mišljenja, ili namerno dalje od drugih. I dalje možete da izgradite sopstveno tumačenje slike, i to mi je važno. Ali naslov je nagoveštaj: on govori o čemu sam ja razmišljao.
Dok privodite kraju Traces i razvijate novi ciklus mermernih skulptura, šta se menja u Vašem odnosu prema formi kada prelazite sa papira na kamen?
Mermerna skulptura i dalje može da pripada seriji Traces, jer Traces predstavlja celinu rada, a ne samo niz crteža. I skulptura je trag: ne ona vrsta traga koju ostavlja ruka dok se kreće preko papira, već kristalizacija ideje u kamenu. U krajnjoj liniji, i to je nešto što ostavljam iza sebe.
Mermerne skulpture koje sada razvija ne predstavljaju odvajanje od serije Traces. I kamen je jedna vrsta traga, trag koji nastaje oduzimanjem, a ne prolaskom. Ista ideja, drugi materijal, isti trenutak koji ga zanima: onaj između pritiska i pojavljivanja, između namere i forme. Sve što je Nicola Scognamiglio do sada stvorio, od renderovanih urbanih prizora do grafita na papiru, vraća se tom istom mestu.
Nicola Scognamiglio
