IDENTITET KROZ VINO, KAFU I PARFEM
- ARTISTIC HUB MAGAZINE
- Aug 27
- 2 min read
Dizajn koji otvara priču
Prvi susret sa vinom, kafom ili parfemom retko je ukus ili miris. Najpre pogled klizi preko papira, boje, tipografije, proporcija bočice ili kutije. Dizajn tada nije dekor, već poruka. On odlučuje kako ćemo percipirati proizvod i šta ćemo o njemu pomisliti pre nego što ga iskusimo. Kada je dosledan i promišljen, forma postaje deo sadržaja.
U Kaliforniji, vinarija Field Recordings pokazuje kako etiketa može da bude mala priča. Andrew Jones, osnivač i enolog, gradi svet u kojem svako vino ima sopstveni karakter, ime i vizuelni kod. Etikete nisu ukrašene vinogradima niti klišeima, već nose grafičke motive i neočekivane reference. One podsećaju na muzičke ploče, nezavisne plakate ili polaroide – predmete koji nose duh kulture i svakodnevnog života. Za razliku od većine kalifornijskih vinarija koje se i dalje oslanjaju na ikonografiju pejzaža i tradicije, Field Recordings prevodi vino u jezik vizuelne kulture, bliži dizajnu nego agronomiji. Time etiketa ne najavljuje samo sadržaj boce, već ga tumači. Kupac dobija osećaj da učestvuje u narativu, a ne da je samo potrošač.
Dalje na severu američkog kontinenta, u Arkanzasu, Onyx Coffee Lab otvara drugo poglavlje ove priče. Njihovo pakovanje odavno je primer kako dizajn može da stvori ritual. Kutija u kojoj se nalazi vreća zrna deluje kao mali poklon: otvara se polako, dodirom mat površine i reljefa tipografije. Na spoljašnjosti stoji čista monohromatska tipografija, a unutra čeka kartica sa podacima o farmi i procesima – svojevrsna lična karta kafe.
Ovde dizajn ne skriva proizvod, već mu daje lice. Onyx je time pomerio granicu u specialty coffee svetu: kupac dobija ne samo ukus već i priču o poreklu i ljudima iza njega. To gradi poverenje i pretvara ambalažu u nosioca vrednosti jednako snažnog kao i aroma u šoljici. Kritički gledano, ovo otvara i pitanje granice – gde prestaje ritual, a počinje estetizacija? Kada pakovanje postaje luksuzni objekat samo po sebi, dizajn ulazi u zonu fetišizacije svakodnevnog predmeta. No upravo ta napetost čini ga toliko fascinantnim primerom.
U Parizu, Olfactive Studio spaja parfem i fotografiju u jedinstvenu celinu. Njihov identitet nastaje u susretu parfemera i fotografa: miris i slika putuju zajedno. Bočice su pročišćene, etikete svedene, a u centru stoji crno-bela fotografija koja prenosi emociju. To nije ilustracija, već umetničko delo koje postaje deo pakovanja. Kada kupac drži parfem, drži i kadar – zamrznut trenutak, vizuelnu priču koja objašnjava šta se nalazi iza mirisne kompozicije. Takva suzdržana elegancija i jasnoća oblikuju identitet koji je istovremeno moderan i bezvremenski. Kritičar bi rekao da ovaj koncept duguje i praksama konceptualne umetnosti šezdesetih, gde je dokument bio jednako važan kao delo. Ovde fotografija postaje dokaz da miris ima kulturni kontekst, da je deo šire umetničke tradicije.
Tri brenda, tri industrije, jedna poruka: dizajn nije sporedni sloj proizvoda, on je deo njegove istine. Vino govori kroz etiketu kao kroz portret, kafa pokazuje lice farmera na pakovanju, parfem se pripoveda kroz fotografiju. Sve počinje pogledom, ali završava poverenjem. A poverenje je, u svetu preplavljenom izborima, postalo najređi luksuz.
