ewigundendlich: Smrt kao deo života

22 hours ago
3 min read

U seriji „ewigundendlich“, fotograf i umetnik Ron Kuhwede pretvara temu koju savremeno društvo često sklanja iz svakodnevice u vizuelni prostor bliskosti, humora, nelagode i neočekivane nežnosti.

Smrt je danas istovremeno svuda prisutna i duboko potisnuta. Gledamo je u filmovima, serijama, vestima i kriminalističkim zapletima, gotovo svakodnevno. Ipak, kada se približi privatnom prostoru, porodičnom stolu, razgovoru sa prijateljima ili tišini sopstvene sobe, postaje tema koju odlažemo. U toj pukotini između javne slike i intimnog ćutanja počinje fotografski projekat „ewigundendlich“.

Naziv projekta spaja dva suprotna osećanja: večnost i konačnost. Iz tog susreta nastaje vizuelni svet u kojem se život i prolaznost približavaju kroz prizore svakodnevice, rituala i ljudske ranjivosti. Od 2023. godine umetnik stvara pažljivo režirane prizore u kojima se svakodnevne situacije prepliću sa kulturom sahranjivanja, ritualima oproštaja i predmetima koje obično vezujemo za kraj. Serija je zamišljena kao ciklus od 40 fotografija, a do sada je realizovano 25 motiva.

U tim slikama smrt izlazi iz predvidljivog vizuelnog jezika crnine, straha i zatvorenih vrata. Pogrebni automobil, kovčeg, urna, hotelska soba, park, lift, porodični trenutak ili običan kvar na putu postaju scene u kojima se otvara pitanje: zašto o kraju života govorimo tek onda kada više nemamo izbora?

Projekat svoju snagu gradi u pažljivoj meri između ozbiljnosti teme i lakoće pogleda. Humor unosi bliskost i razbija ukočenost sa kojom se često prilazi smrti. U jednoj sceni javlja se apsurd, u drugoj tuga, u trećoj gotovo filmska teatralnost. Umetnik spaja bol i duhovitost, ritual i svakodnevicu, strah i radoznalost, oproštaj i život koji se nastavlja.

Naslovi fotografija dodatno otvaraju atmosferu serije: „Der trauernde Clown“ („Ožalošćeni klovn“), „Die Panne“ („Kvar“), „Das Sarghotel“ („Hotel za kovčege“), „Aufzug ins Jenseits“ („Lift za onaj svet“), „Bestattung per Versand“ („Sahrana putem dostave“), „Die Waldbestattung“ („Šumska sahrana“) i „Das Geschenk“ („Poklon“). Već iz tih naziva vidi se da pogrebna ikonografija ovde ulazi u situacije koje liče na život, ne na strogu ceremoniju.

Umetnik pravi važnu razliku između smrti i umiranja. Umiranje može biti teško, bolno i zastrašujuće. Smrt, kao činjenica ljudskog postojanja, može se posmatrati mirnije, prirodnije i otvorenije. Iz te razlike raste osnovna ideja projekta: otvoriti prirodniji razgovor o kraju života, bez stalnog oslanjanja na strah, patetiku i ćutanje.

Taj pogled dobija posebnu dubinu kada se sagleda širi kulturni okvir. U mnogim kulturama oproštaj od mrtvih prati boja, muzika, ples, okupljanje i osećaj ciklusa. U zapadnom svetu smrt se često vezuje za tišinu, težinu i povlačenje. Umetnik koristi fotografiju da pokrene pitanje o našim navikama: šta se dogodilo sa ritualima oproštaja, sa jezikom za gubitak, sa sposobnošću da o prolaznosti govorimo pre nego što nas ona zatekne nespremne?

Zato „ewigundendlich“ prerasta temu smrti i postaje serija o ljudskoj povezanosti u trenucima kada se maske skidaju. O sećanju, strahu, nežnosti, brizi i onome što ostaje kada spoljašnji slojevi izgube važnost. Gubitak često razotkriva koliko smo upućeni jedni na druge, a umetnik tu bliskost pretvara u sliku, ponekad nežnu, ponekad čudnu, ponekad neočekivano duhovitu.

Rođen 1979. u Lajpcigu, umetnik od 2005. godine radi kao slobodni fotograf. Njegov rad kreće se kroz portret, insceniranu fotografiju i umetničke cikluse koji istražuju čoveka ispod površine. U projektu „ewigundendlich“ ta potraga dobija posebno osetljiv oblik: iza kovčega, urni, hotelskih soba i pogrebnih vozila ostaju ljudi, njihovi strahovi, navike, sećanja i potreba da se oproštaj nekako izgovori.

U pripremi su i fotografska knjiga, sa planiranom međunarodnom distribucijom, kao i izložba koja bi trebalo da bude otvorena 2027. godine i potom prikazana u drugim gradovima. Projekat tako prerasta u širi vizuelni i društveni razgovor o kulturi oproštaja, o našim navikama ćutanja i o mogućnosti da se prolaznost pogleda bez teatralnog mraka.

Umetnik često polazi od duhovitog detalja, a isti kadar zatim otvara strah, sećanje i pitanje kako govorimo o kraju života. Smrt se izmešta iz daleke apstrakcije i vraća među ljude, predmete, običaje i male nesavršenosti svakodnevice. Umetnik gradi slike koje ostavljaju pitanje da traje: kako želimo da živimo sa svešću da je sve što volimo prolazno?

Vrednost projekta „ewigundendlich“ ogleda se u načinu na koji pogled prema kraju vraća pažnju na život.

Kada smrt dobije mesto u razgovoru, život se jasnije vidi kroz odnose, odluke, uspomene i svakodnevne trenutke koje često uzimamo zdravo za gotovo.

Umetnost tada pomera pogled dovoljno suptilno da posle nje svet vidimo malo drugačije.

Photographs: Ron Kuhwede