JULIE HRUDOVÁ
- 1 day ago
- 5 min read
Chasing Amsterdam
Razgovaramo sa autorkom koja se kroz Amsterdam kreće kao da čita mapu sitnih promena, kratkih susreta i prizora koji se pojave i nestanu u jednom treptaju. Ulična fotografija postala je njeno prirodno polje rada još u tinejdžerskim godinama, kada je prvi telefon sa kamerom zamenio blok za crtanje i olovku. Od tada fotografiše ono na šta naiđe, sa malom kamerom u torbi i osećajem za prizore koji iznenada izranjaju.
Dvanaest godina uredničkog rada u televizijskim vestima izoštrilo je Julijin pogled za selekciju i za značenje koje jedna slika nosi, uz dublju svest o kontekstu i vizuelnim nijansama. U ovom razgovoru govori o serijama koje se razvijaju polako, o fotografijama čija vrednost postaje jasna tek s vremenom, o knjizi Chasing Amsterdam i o Instagram arhivi StreetRepeat, kroz koju pokazuje kako se ulični fotografi povezuju kroz ideje, čak i kada se nikada nisu sreli.
Šta te je prvobitno privuklo fotografiji i kada si shvatila da je ulična fotografija mesto na kojem možeš najpotpunije da se izraziš?
Kao dete sam mnogo slikala. Posmatranje sveta oko sebe za mene je nešto sasvim prirodno i uvek imam potrebu da ga zabeležim. Kao tinejdžerka dobila sam prvi telefon sa digitalnom kamerom i tada sam se okrenula fotografiji. Privlačilo me je da uhvatim neočekivane trenutke oko sebe, bez njihovog nameštanja. Kod kuće, napolju, sa prijateljima ili sama, ulična fotografija postala je deo mog života.
Kada fotografišeš na ulici, kako obično radiš? Da li se vraćaš na ista mesta kako bi vremenom izgradila situacije ili pratiš kretanje i ono što se spontano dešava oko tebe?
Radim vrlo instinktivno. Pratim kretanje ili imam osećaj da bi nešto moglo da se dogodi, čak i kada se na kraju ništa ne desi. Zanimljive situacije često nastanu upravo onda kada ih ne tražim, zato uvek nosim malu kameru sa sobom.
Kako izgleda tvoj proces izbora fotografija nakon snimanja? Kada prepoznaš da neka fotografija pripada seriji, a ne stoji sama za sebe?
Dok biram fotografije, obično vrlo brzo znam šta je dovoljno dobro. Ponekad neku fotografiju naučim da cenim tek posle nekoliko meseci ili godina. Kada je reč o serijama i pojedinačnim fotografijama, ponekad svesno radim na određenom nizu, a ponekad pojedinačne slike s vremenom počnu da funkcionišu zajedno, ako ih povezuje nešto suštinsko.
Kada se serija formira, šta je za tebe drži na okupu? Po čemu znaš da rad ima unutrašnju logiku i da funkcioniše kao celina, a ne kao skup pojedinačnih slika?
Postoje tematske serije, kao što je serija o čapljama u Amsterdamu, ali i suptilniji nizovi pojedinačnih fotografija koji zajedno dobijaju smisao. U seriji o čapljama radila sam dokumentarno, ali sam istovremeno mogla da se igram neobičnošću i apsurdnošću tih situacija. Ta neobičnost me je oduvek vizuelno fascinirala.
U drugim slučajevima radi se o opštijoj temi, kao što su nedeljne fotografije Amsterdama koje sam snimala za lokalne novine Het Parool, a koje sada ponovo radim. Za tu seriju tražim neobične prizore na ulicama Amsterdama. Počela sam tokom pandemije, a sada nastavljam sa fokusom na pomalo nadrealne situacije. Trenutno fotografišem večernje scene za istu rubriku. Fotografije povezuju tama, atmosfera večeri, svetla grada i sve ono što se događa između.
Nedavno si govorila o zatvaranju važnog poglavlja posle dvanaest godina rada kao foto-urednica u televizijskim vestima. Šta je to iskustvo najviše izoštrilo u načinu na koji čitaš slike, donosiš odluke i gradiš vizuelnu priču? Gde danas osećaš taj uticaj u sopstvenom radu?
To je za mene veliki korak, sa neizvesnom budućnošću ispred sebe. Morala sam ponovo da osetim unutrašnji impuls da stvaram više i da pokrećem nove saradnje.
Pregledanje hiljada fotografija kao foto-urednica primorava vas da brzo prolazite kroz selekcije i baze podataka i da prepoznajete obrasce i stilove. Uz to su dolazile brojne diskusije sa kolegama, koje su izoštrile svest o uredničkim i tematskim izborima, kao i o mogućim konotacijama i stereotipima.
Paralelno sa uredničkim poslom pokrenula sam Instagram nalog StreetRepeat, gde prikupljam slične fotografije iz žanra ulične fotografije koje su snimili različiti autori. Time sam želela da pokažem koliko međusobno utičemo jedni na druge i koliko jedni druge inspirišemo.
Za moju fotografiju uredničko iskustvo donelo je veću svest o tome kako nastaju vizuelne priče, kako fotografije stupaju u međusobni odnos i kako određene slike ponekad mogu da oslabe jedna drugu.
Chasing Amsterdam je na kraju dobio formu knjige. Kako je došlo do te odluke i kada si osetila da rad traži baš takav format?
Chasing Amsterdam je kroz nedeljne fotografije i dosledan vertikalni format dobio ritam sličan dnevniku. Kada sam tokom vremena listala stranice novina, knjiga se nametnula kao logičan sledeći korak.
U knjizi smo dizajnerka Sabine Verschueren i ja dodale nekoliko dvostrukih strana sa malim fotografijama i tekstovima koji govore o nedeljnoj potrazi za motivom. Na taj način čitalac vidi završne fotografije, ali i razume šta je do njih dovelo, kao i kreativne i etičke odluke koje sam pritom donosila.
Knjiga je tako postala vizuelni dokument života u Amsterdamu tokom perioda pandemije COVID-19, uz uvid u sam fotografski proces.
Kroz StreetRepeat radiš sa fotografijama različitih autora iz različitih gradova. Šta te najviše zanima kada se te slike nađu jedna pored druge i kakvu vrstu razmišljanja ti takav pristup otvara?
To je stalno rastuća arhiva u kojoj prikupljam slične fotografije različitih autora.
Svaki put se obradujem kada složim novu temu od tri fotografije, gotovo kao dete koje u rukama drži pravi skup karata. Taj nalog pokazuje koliko međusobno utičemo jedni na druge i kako se inspirišemo, čak i kada toga nismo svesni.
U nekim slučajevima jasno je da fotografi ponavljaju postojeću sliku u određenom stilu, dok su u drugim sličnosti mnogo suptilnije. Mene uvek privlači da otkrivam nove obrasce koji se pojavljuju unutar žanra.
Kada danas pogledaš svoj celokupan rad, šta ti je postalo važnije nego ranije i šta si svesno prestala da tražiš u fotografiji?
Primećujem da se sve više krećem ka razvijanju ličnog pristupa i sopstvenog vizuelnog jezika, umesto da pokušavam da ponovim ono što drugi možda rade bolje.
Na početku sam želela da radim više narativne dokumentarne projekte, ali mislim da nisam u potpunosti foto-novinarka. Moj rad nalazi se negde između, u sivom prostoru između dokumentarne fotografije i umetnosti, i čini mi se da se tu sasvim dobro uklapa.
U ovom razgovoru Julie Hrudová govori o fotografiji koja počinje na ulici, a svoju punu formu dobija kasnije, kada slike ulaze u proces izbora i međusobnog povezivanja. Njeni projekti nastaju tokom vremena, ponekad kroz zajedničku temu ili atmosferu, a ponekad kroz vezu koja postaje vidljiva tek kasnije. Amsterdam ostaje stalno prisutan u njenom radu i danju i u večernjem svetlu, dok uredničko iskustvo unosi preciznost u način na koji fotografije stoje jedna pored druge. Dok zatvara jedno profesionalno poglavlje i otvara novo, sve jasnije oblikuje sopstveni vizuelni jezik u prostoru između dokumenta i umetnosti.
Julie Hrudová
