Donna Cyril
- 5 days ago
- 5 min read
Priče iz svakodnevnog života
Donna Cyril fotografiše sa istančanim osećajem za odnose koji jedno mesto održavaju živim. U njenom radu pažnja je usmerena na ljude, na prostor i na ono što nastaje među njima. Na ribljoj pijaci u Mumbaiju središte kadra pomera se ka prodavcima cveća, povrća i svakodnevnih potrepština i otvara pogled ka jednoj mapi malih ekonomija i različitih načina na koje ljudi zarađuju za život. U njenom radu serija okuplja ono što jedan kadar može tek da dotakne. Upravo u tom nizu scene, odnosi i gestovi postaju čitljivi. U ovom razgovoru govori o tome kako takve priče nastaju i razvijaju se, zbog čega je privlači film kao medij i na koji način zvuk širi njeno razumevanje atmosfere.
Kako je fotografija prvi put postala deo vašeg života i kada ste shvatili da je to medij kroz koji zaista možete da se izrazite?
Moj put u fotografiju počeo je kada sam imala oko 15 godina, pošto je moj otac kupio Canon DSLR. Ni danas nisam sasvim sigurna šta ga je navelo na to, ali od trenutka kada se aparat pojavio, nešto me je snažno vuklo ka njemu. Počela sam tako što sam fotografisala biljke, teksture i sitne detalje u obližnjim vrtovima, jednostavno istražujući, bez nekog posebnog plana.
Sve se promenilo kada sam zamolila svoju najbolju drugaricu da mi pozira. To iskustvo mi je pokazalo koliko me duboko dotiče beleženje ljudi i trenutaka i delovalo je potpuno instinktivno, kao nešto što mi prirodno pripada. Odatle sam krenula da učim sama, uglavnom preko YouTube-a, i postepeno gradila i tehničko znanje i sopstvenu kreativnu perspektivu. Taj period radoznalosti i samostalnog učenja oblikovao je moju strast i pokazao mi da je fotografija medij kroz koji zaista mogu da se izrazim.
U radu koji ste napravili na ribljoj pijaci u Mumbaiju, kako ste tokom samog fotografisanja pronašli njen pravi fokus i kada ste osetili da počinje da se otvara priča koja prevazilazi samo to mesto?
Ako ću sasvim iskreno, na riblju pijacu nisam došla sa unapred formiranom idejom niti sa namerom da otkrijem nešto novo. Jednostavno sam želela da posmatram, da fotografišem ljude i da razumem kako taj prostor funkcioniše u svom prirodnom toku.
Dok sam se kretala kroz pijacu, primetila sam da se tu ne prodaje samo riba. Bilo je i ljudi koji su prodavali cveće, povrće i druge svakodnevne stvari, što je prilično uobičajeno na indijskim uličnim pijacama. Ipak, u tom okruženju to je delovalo neočekivano upečatljivo. Upravo taj kontrast mi je ostao u mislima.
U tom trenutku moj fokus se pomerio. Udaljila sam se od beleženja prodavaca ribe i počela da se zanimam za živote ljudi koji prodaju drugu robu. Pitala sam se zašto su izabrali baš taj prostor, šta ih je dovelo tamo i kako su u njemu izgradili svoj način da zarađuju za život. Tada sam shvatila da priča više ne ostaje samo pri ribljoj pijaci, već govori o ljudima, o prilagođavanju i o mnogim načinima na koje se život odvija unutar jednog mesta.
Šta vas u jednoj naizgled običnoj sceni natera da zastanete i pogledate pažljivije?
Kod mene je to uvek osećaj ljudske povezanosti. Mogu da pogledam neku osobu ili čak mali detalj na ulici i da me to privuče ako u meni na neki način odjekne. Ljude i trenutke često posmatram kroz osećaj bliskosti, zamišljam priče koje stoje iza njih i način na koji se one dotiču mog sopstvenog iskustva.
Odrastala sam kao ćerka osobe koja je bila u vojsci, često sam se selila i stalno prilagođavala novim mestima i novim ljudima. To iskustvo oblikovalo je način na koji posmatram svet. Postala sam osetljivija na ljudsko ponašanje, izraze lica i suptilne načine na koje se ljudi povezuju. Mislim da me upravo ta osetljivost tera da zastanem.
Taj osećaj povezanosti, ma koliko bio mali, daje običnom trenutku vrednost zbog koje ga vredi primetiti.
Kada fotografišete ljude na poslu i u njihovoj svakodnevici, šta vam je najvažnije da fotografija sačuva?
Najviše želim da sačuvam autentičnost trenutka, iskrenost osobe koja je u svom svakodnevnom životu jednostavno ono što jeste. Svaka fotografija nosi priču, čak i kada je tiha ili lako promakne pogledu, a mene zanima da u slici zadržim upravo taj osećaj istine i unutrašnje namere.
Volela bih da moj rad omogući posmatračima da zapamte ljude i prostore koje fotografišem, kao stvarna, proživljena iskustva. Želim da u tome postoji osećaj povezanosti, tako da neko može da pogleda sliku i u njoj pronađe nešto poznato, nešto sa čim može da se poveže na svoj način.
Istovremeno, verujem da utisak ne mora uvek da bude velik. Dovoljan je i mali emotivni odgovor ili kratak zastoj u kojem se čovek zadrži uz fotografiju. Na kraju, želim da moje fotografije deluju istinito, i onome ko ih gleda i meni samoj, i da ostanu ukorenjene u radosti koju pronalazim u samom procesu njihovog nastanka.
Pored fotografije, bavite se i filmom. Šta vas posebno privlači tom mediju?
Moje interesovanje za film prirodno je izraslo iz moje ljubavi prema fotografiji. Tokom osnovnih studija imala sam priliku da pohađam kratak kurs filma, koji mi je otvorio pogled ka samom procesu nastajanja filma. Najviše me je fascinirala spoznaja da za nešto što na ekranu doživimo za nekoliko sati često stoje meseci, pa i godine pažljivog rada i preciznosti.
Kako sam se sve više uključivala u taj svet, počela sam dublje da cenim složenost i dubinu filmskog pripovedanja. To me je podstaklo da razmišljam dalje od jednog kadra i da se mnogo ozbiljnije bavim naracijom, vremenom i emocijom. Upravo me je to na kraju odvelo na master studije filma.
Vremenom me je posebno privukao sound design i mixing. Zanima me način na koji zvuk može da oblikuje emociju i stvori atmosferu, često vrlo suptilno, a snažno. Ta veza sa zvukom utiče i na moju fotografiju. Dok fotografišem, često slušam muziku jer mi pomaže da izgradim emotivni tok i da produbim svoj odnos sa trenucima koje beležim.
Kada radite na seriji, kako znate da priča počinje da dobija oblik, umesto da pred sobom imate samo skup pojedinačnih fotografija?
Seriji obično pristupam na dva načina. Ponekad počinjem sa jasnom idejom, sa temom, mood board-om i vizuelnim pravcem koji pokušavam da pratim tokom fotografisanja. Čak i tada ostajem otvorena za neočekivane trenutke, jer je posmatranje u samom središtu mog procesa, a ponekad upravo najvažnije slike nastanu izvan onoga što je bilo planirano.
U drugim trenucima radim intuitivnije. Izaberem lokaciju bez unapred zadatog koncepta i jednostavno počnem da fotografišem ono što mi privuče pažnju. Često se upravo u tim neplaniranim situacijama, tokom šetnje ili fotografskog izlaska, pojavi obrazac. Počinjem da primećujem veze među slikama i tema se postepeno otkriva.
Za mene priča počinje da dobija oblik onda kada u fotografijama uočim prirodnu nit koja ih povezuje.
Kako osećate da se Vaš rad trenutno razvija i kakvim vas pričama danas najviše privlači?
Mislim da moj rad postaje sve promišljeniji, a da u sebi i dalje čuva onu radoznalost koja me je na početku dovela do fotografije. Ranije sam bila usredsređena na posmatranje i beleženje trenutaka onako kako dolaze, a sada sve više razmišljam o dubljim vezama koje postoje unutar tih trenutaka. Često mislim o tome kako se slike odnose jedna prema drugoj i šta zajedno govore. U isto vreme, i dalje veoma cenim spontanost i ostavljam prostor za neočekivana otkrića, jer je i to važan deo mog procesa.
U poslednje vreme posebno me privlače priče ukorenjene u svakodnevnom životu, naročito one koje istražuju rad, rutinu i ljudsku povezanost.
Zanimaju me ljudi, prostori u kojima žive i način na koji čak i najobičnija mesta u sebi nose priče o izdržljivosti, identitetu i pripadanju.
Takođe osećam da moj odnos sa filmom počinje sve više da utiče na to kako posmatram i beležim slike. Sve sam svesnija ritma, atmosfere i emocije, ne samo u jednom kadru već kroz čitavu seriju. U vremenu koje dolazi želim da nastavim da istražujem te veze i da delim priče koje deluju iskreno, uranjajuće i duboko ljudski.
U radu Donne Cyril serija okuplja ono što jedan kadar može tek da dotakne. Tek u tom nizu scene, odnosi i gestovi povezuju se u celinu i dobijaju punije značenje.
Donna Cyril
