PUTOVANJE SA STILOM

Luksuz na šinama (1930–1970)

Zamisli veče u vozu kada se svetla spuste taman toliko da mesing zasija, a staklo omekša rubove pejzaža. Od tridesetih do sedamdesetih godina putovanje vozom bilo je način života, mala scena svakodnevice u kojoj komfor ima jasnu rutinu, a elegancija prirodan ton. Ljudi ulaze u vagone kao u salone, sa idejom da put nije pauza, već vreme koje se neguje. Ta slika ne počiva na nostalgiji, već na opipljivoj tradiciji koja je ostavila trag u arhivama, muzejima i dokumentima epohe.

Kondukter provlači kartu kroz dlan kao da čuva ritam večeri, a u vagon-restoranu neko naručuje supu samo zato što lepo miriše. Putovanje postaje mala scena bontona i nežnih navika koje podižu običan put na nivo rituala.

Evropski ritual oblikovala je železnička kultura Compagnie Internationale des Wagons-Lits, naročito kada je posle 1919. Simplon pravac povezao Pariz sa Balkanom i Istanbulom preko Milana i Venecije. U salon vagonima ljudi su govorili tiše nego inače, kao da poštuju vreme drugog. Koferi su mirovali u uglu, a kožni naslon pod laktom vraćao osećaj reda. Nije bilo žurbe. Kafa se hladila taman koliko treba da razgovor potraje. Rute su imale varijante, ali duh je ostajao isti: izlazak iz stanice ponaša se kao izlazak na scenu, a putnička kola podsećaju na privatne salone. U Pullman kolima Côte d’Azur radili su majstori dekorativnih umetnosti, među njima René Lalique i René Prou, pa su paneli od lakiranog drveta, satinirano staklo sa figurama i diskretne metalne aplikacije pretvarali voz u pokretno delo enterijerske umetnosti. To potvrđuju sačuvani elementi u muzejima i dokumentovani radovi na istim tim kolima. Takvi detalji nisu bili dekor, već način da se putnik oseti pozvano, kao u dobro vođenoj kući.

Kada se otvore vrata vagon-restorana, kompozicija dobija jasan poredak. Miris čaja, srebro koje kratko zazveči, porcelan pripremljen kao u velikim hotelima i pažnja osoblja koje zna da je obed na šinama više od obroka. Evropa je tu kulturu negovala kroz pravila i ton usluge zabeležene u priručnicima i muzejskim tekstovima: večera ima tok, pravilo i stil.

Preko Atlantika glamur dobija brži tempo. Prozor postaje kadar iz filma, a svaki ulazak u vagon liči na scenu iz putopisnog romana. Santa Fe Super Chief spaja Čikago i Los Anđeles i vrlo brzo postaje voz u koji se ulazi sa jasnim očekivanjem nivoa usluge. Crveno-srebrni „warbonnet“ koji je osmislio Leland Knickerbocker u GM Art and Color odeljenju postaje jedna od najprepoznatljivijih šema bojenja u istoriji američke železnice. Iza tog izgleda stoji organizovan sistem usluge koji vodi Fred Harvey Company: standardizovani obroci, jelovnici i radna pravila podignuti na hotelski nivo. Osoblje pamti lica i male želje, pa ručak često stiže kao da je naručen još juče.

Embedded from YouTube: “Santa Fe Railway The Super Chief” by Backshop Rail Productions.

Kako je to izgledalo u praksi, vidi se u koloru Jacka Delanoa iz marta 1943. u Albuquerqueu. Na fotografijama koje čuva Library of Congress lokomotiva blista, osoblje radi po preciznom rasporedu, a servis traje pet minuta.

Veče se spušta nežno, stolnjaci su savršeno ispeglani, a čaše zazvone kratko i tiho. Između stanica rađaju se sitne solidarnosti. Neko pridržava vrata, neko ponudi mesto uz prozor, a put teče kao muzika koja ne prekida misao.

Kada se rat završio, Evropa traži novu povezanost i čist dizajn. Trans Europ Express, pokrenut 1957. kao mreža vozova isključivo prvog razreda, postavlja ton posleratnog optimizma. RAe TEE II donosi enterijer koji i danas deluje sveže:  raspored sedenja 2 plus 1, sa većim razmakom, drvo toplih tonova, nežnu rasvetu, bar kao tačku susreta i restoran sa 54 mesta. U tim tihim satima na šinama stajale su čitave biografije. Neko sprema prezentaciju, neko uči jezik, neko samo gleda kroz staklo i vraća sebi strpljenje koje gradovi lako uzmu. U pozadini stoji tehnička elegancija višesistemskog rada i tihe vožnje; u prvom planu ostaje putovanje od grada do grada u jednom potezu, uz jasno definisan standard.

“Proefrit Trans Europ Express-trein (1957)”. Polygoon Hollands Nieuws. Netherlands Institute for Sound & Vision. Embedded from YouTube.

Danas taj trag prepoznajemo po načinu na koji sednemo u voz i udahnemo dublje. Neki vozovi i dalje čuvaju disciplinu lepih gestova. Šolja kafe, kratak razgovor, pažljivo nameštena lampa. Dovoljno jdovoljno je da neko neprimetno poravna sto da put ponovo postane vreme koje pripada čoveku.

Kraj jedne ere u Americi ima tačan datum. 1. maja 1971.godine počinje Amtrak i privatne međugradske linije prelaze pod jednog operatera. Luksuz ne nestaje preko noći, ali ustupa mesto ekonomiji mlaznih aviona i drugačijoj ideji efikasnosti. U evropskom pejzažu TEE još neko vreme drži visoku lestvicu, pre nego što brzi vozovi i dvoklasne postavke preuzmu primat.

U tom svetu pravila su vidljiva: karta na stolu pored pribora od srebra, kondukter koji proverava brojeve, kupe koji miriše na polituru i čisto platno. Na Simplon pravcu od 1919. večera se služi na porcelanu koji naručuje CIWL, paneli sa potpisom Renéa Laliquea hvataju odsjaj svetla, a servis teče kao u velikim evropskim hotelima. Na Super Chief liniji lokomotiva nosi prepoznatljivi „warbonnet“, u restoranu radi Fred Harvey ekipa, a Delanoovi snimci beleže ritual od ulaska do polaska. U Trans Europ Express vozovima sedi se 2 plus 1, bar je središnja tačka susreta, a RAe TEE II drži restoran sa 54 mesta koji funkcioniše kao mali hotelski bistro u pokretu.

Ovde se elegancija vidi u redu za vagon-restoran, u pravilima oblačenja i u načinu na koji osoblje prekriva sto i sklanja čaše pred spavanje. Na kraju dana ostaje ono što čini umetnost življenja: način putovanja, navike za stolom, izbor mesta i prostor vagona koji pretvara put u iskustvo vremena.