BILGE UGURSU
- ARTISTIC HUB MAGAZINE
- 5 days ago
- 5 min read
BERLIN | NEMAČKA
Tišina boja: svet u kome emocije dobijaju oblik
U svetu umetnice koja misao vidi kao pokret, a osećanje kao boju, svaka slika postaje rečenica u tihoj, ali snažnoj priči o ljudskom iskustvu. Njen umetnički put nije proizašao iz ambicije, već iz potrebe da razume sebe i svet kroz boju, pokret i ritam.Između platna i digitalnog prostora, između introspekcije i povezanosti sa drugima, ona istražuje granice percepcije, svesti i emocije. U njenim delima nauka susreće poeziju, melanholija postaje prostor preobražaja, a umetnost način da se izrazi ono što se rečima ne može izgovoriti.
U razgovoru za Artistic Hub Magazine otkriva kako se rađaju njene slike, kako se emocije pretaču u formu i zbog čega umetnost za nju ostaje najautentičniji način da razume ljudskost.
Kada se osvrneš na svoj umetnički put, kada si prvi put shvatila da slikanje i umetnost mogu postati tvoj jezik i tvoja profesija?
Mislim da sam to oduvek znala, još kao dete, i pre nego što sam umela da to imenujem. Nisam bila posebno komunikativna, reči mi nisu lako dolazile, pa sam se izražavala crtanjem. To je bio moj način da govorim, čak i sa roditeljima. Verovatno su oni mnogo pre mene znali da će slikanje zauzeti važno mesto u mom životu. Zvanično je postalo moja profesija 2017. godine, kada sam počela da izlažem svoja dela široj publici. Naravno, i ranije sam pokazivala svoje slike, ali ta godina označava početak mog umetničkog puta kakav danas poznajem. Potrebno je vreme da čovek pronađe svoj umetnički glas i pravac, jer to je nešto sasvim drugo od pukog umeća da se nešto naslika. Suština je u tome da imaš šta da kažeš, jer to ti daje glas i smer. Pre 2017. sam samo slikala, ali tada sam, čini mi se, konačno pronašla i svoj glas i svoj put.
U tvom stvaralaštvu postoji izražen dijalog između klasičnog slikarstva i digitalnog izraza. Šta ti donosi prelazak iz jednog medijuma u drugi i kako odlučuješ da li će delo ostati na papiru ili će se razviti i u digitalnom prostoru?
Sve zavisi od toga kako se delo razvija. Slikanje je veoma instinktivan proces, a svaka slika ima sopstveni ritam. Svaki slikar razume šta mislim kada kažem da slika „govori“. Ponekad traži jarke boje, veću energiju i pokret koji može da oživi samo u digitalnom prostoru. Druge slike deluju zaokruženo takve kakve jesu, jer su nežnije i tiše. Ako bih im dodala još jednu boju, figuru ili detalj, izgubile bi svoju suštinu. Tada znam da ne treba više da ih diram. Slika, u stvari, sama odlučuje gde želi da živi. Ja samo slušam.
Često govoriš o povezanosti umetnosti i nauke i o tome kako psihologija i neuronauka otvaraju nove puteve za razumevanje percepcije i emocije. Na koji način taj deo tvog profesionalnog života utiče na poteze koje praviš na platnu?
Za mene su umetnost i nauka nerazdvojne. Razumevanje psihologije i neuronauke duboko utiče na moj pogled na svet, a samim tim i na način na koji slikam. Daje mi nove boje i oblike koje istražujem na platnu. Kako mozak prevodi emociju u percepciju, kako gradimo svoje unutrašnje svetove, šta nas pokreće, a šta nas slama. Čitanje i istraživanje tih pitanja neprestano hrane moju maštu. Ne mogu da razdvojim umetnost od nauke na svom putu, jer su obe pokušaj da se razume šta znači biti čovek.
Naslovi tvojih dela, poput Comfortably Numb, Anesthesia ili Orbits of Silence, nose snažnu emotivnu poruku. Da li se naslovi pojavljuju na početku, kao ideje koje vode sliku, ili dolaze kasnije, kao odraz onoga što je delo otkrilo?
Osećaj koji stoji iza naslova uvek postoji od samog početka. To je emotivno seme iz koga slika raste. Sve počinje kao osećaj, nešto što nema reči, i pratim ga dok figure ne počnu da se pojavljuju. Konkretan naslov obično dođe kasnije, kada je slika završena. Ali emocija je tu od prvog poteza četkicom, i zapravo je ona razlog zbog kog uopšte počinjem da slikam.
U serijama Echoes of Blues i Love and Sickness oseća se melanholija, unutrašnji sukob, ali i tiha snaga i preobražaj. Kada danas pogledaš ta dela, vidiš li ih više kao lični dnevnik emocija ili kao univerzalne priče u kojima se publika može prepoznati?
Svoje kolekcije doživljavam kao lične dnevnike. One su poput stranica ispunjenih mojim emocijama, mislima i opažanjima drugih. Ali to ih ne čini manje univerzalnim. Melanholija je zajedničko ljudsko osećanje; kada je slikam, možda počinje kao moja lična priča, ali u trenutku kada neko stane pred sliku i oseti nešto, ona postaje i njegova.
Kada neko vidi moje delo i oseti emociju, čak i ako to nije ono što sam želela da prenesem, ono postaje njegova priča. Taj trenutak razmene, taj tihi dijalog između mene i posmatrača, ono je što najviše volim u izlaganju umetnosti. Tu se naše priče prepliću i umetnost postaje jezik koji nas povezuje. To je najlepši deo izlaganja i uvek me podseti koliko smo svi duboko povezani. Takva iskustva me dodatno inspirišu. Zato su sve te slike istovremeno i moje lične i univerzalne priče.
Love and Sickness
Kada bi izabrala jedno delo iz svoje kolekcije i ispričala njegovu priču – kako je nastalo, koje su ga emocije oblikovale i kako ga danas vidiš – koje bi delo izabrala i zašto?
To je teško pitanje, jer su mi sva dela kao deca, svako ima svoj otkucaj srca. Ipak, Anesthesia zauzima posebno mesto u meni. Nastala je iz duboko ličnog iskustva, beležeći onaj čudan trenutak između svesti i nesvesti, krhki prelaz između prisutnosti i odsutnosti. Mnogi su mi rekli da mogu da osete to isto stanje kada je posmatraju, što joj daje još dublji smisao. Retko se dogodi da jedno delo toliko jasno odražava i tvoj lični i umetnički razvoj. Zato ga doživljavam kao jedno od najposebnijih koje sam ikada naslikala.
Kada razmišljaš o godinama koje dolaze, kako zamišljaš svoj umetnički put? Vidiš li ga više kroz intimne cikluse i istraživanja u studiju, ili kroz veće projekte i saradnje koje uključuju publiku i zajednicu?
Moj put je uvek počinjao u tišini, u mom malom umetničkom kutku kod kuće, gde vreme uspori. Ta samoća mi omogućava da istražujem bez granica. Ali poslednjih godina, kako su moja dela dopirala do sve šire publike, shvatila sam koliko duboko povezanost utiče na stvaranje. Posmatrati kako se nečiji izraz menja pred slikom, slušati njihove priče, čuti šta osećaju... to je neprocenjivo. U tim trenucima stranci postaju ogledala, jer ono što podele sa mnom vraća mi se kao odraz. Takvi susreti me čine živom.
Zato ću uvek želeti intimnost svog prostora, ali me istovremeno privlače veći projekti i saradnje, sve što omogućava da umetnost dotakne više ljudi. Život je kratak i lako izgubi smisao, zato želim da ga provedem stvarajući, deleći i slušajući. Želim da podelim što više umetnosti i ljudskosti, dok traje.
Kroz slike koje dišu sopstvenim ritmom i naslove koji odzvanjaju emocijom, umetnica nas podseća da je svaka boja, svaki pokret i svaki trenutak svesti deo zajedničkog ljudskog iskustva. Njeno stvaranje spaja lično i univerzalno, pretvarajući introspekciju u most između srca i razumevanja.U tišini u kojoj njene slike nastaju, umetnost pronalazi svoj pravi smisao – povezanost, prisustvo i iskrenost koja ne traži reči.
