AGUSTINA GARRIGOU
- Apr 8
- 6 min read
Oblici promene
U Barseloni oblikuje keramiku kao niz poglavlja o identitetu, migraciji i tradiciji u pokretu, oblikovanih savremenim životom.
Agustina Garrigou posmatra keramiku kao proces koji nema konačnu tačku. U njenom radu forma nastaje iz kretanja, iz ličnih prelaza kroz život, iz učenja i iz postepenog oslobađanja od čvrstih okvira. Između industrijskog dizajna i rada rukama, između Argentine i Barselone, između nasleđenih tradicija i savremenog života, razvila je umetnički jezik ukorenjen u promeni.
Njene keramičke forme deluju kao beleške o identitetu koji je stalno u pokretu. U njima odjekuju prirodni procesi, geološki slojevi i organske transformacije, ali u središtu uvek ostaje lična priča. Svaki predmet pripada većoj celini, jednom poglavlju u narativu koji se ne ponavlja, već se stalno razvija, pomera i produbljuje.
Agustina svoje serije gradi kao tok misli, dopuštajući materijalu da utiče na njene odluke i ostavljajući prostor slučajnosti da ostavi trag.
U ovom razgovoru govori o svom putu od dizajna do keramike, o radu na grnčarskom točku, o strpljenju, glazurama i granicama kontrole. Govori i o migraciji, tradiciji i potrebi da se klasične forme posmatraju kroz savremenu, ličnu perspektivu. U njenoj praksi keramika postaje mesto gde se prošlost i sadašnjost susreću, prepliću i nastavljaju u novom obliku.
Voleli bismo da bolje razumemo tvoj put. Kako se razvijao prelazak od industrijskog dizajna ka keramici i da li je postojao trenutak ili odluka koja te je najjasnije usmerila ka umetničkom putu kojim danas ideš?
Kao dete i tinejdžerka bila sam veoma zainteresovana za dizajn automobila, a kasnije se to interesovanje preusmerilo ka dizajnu nameštaja, što me je dovelo do toga da upišem industrijski dizajn.
Tokom studija shvatila sam da gotovo uopšte nemam priliku da radim rukama. Veći deo vremena provodila sam za računarom. Kada sam nakon diplomiranja počela da radim u jednom dizajnerskom studiju, znala sam da mi je potreban neki hobi.
Setila sam se da sam tokom jednog univerzitetskog projekta imala priliku da radim sa jednom keramičarkom, pa sam joj se javila. Ona mi je preporučila školu keramike, još 2010. godine. Već na prvom času zaljubila sam se u keramiku i ta strast me od tada prati.
Godinama kasnije preselila sam se u Barselonu da bih završila master iz dizajna nameštaja, sa potajnom željom da studiram keramiku na jednoj prestižnoj školi. Ipak, nisam bila spremna da napustim svoju dizajnersku karijeru, niti sam imala dovoljno samopouzdanja da napravim taj zaokret, jer sam osećala da bih time odbacila sve godine koje sam uložila u studije dizajna.
U Barseloni sam počela da radim u studiju za dizajn kuhinjskog posuđa, a posle posla sam iznajmljivala mesto u keramičkom co-working studiju. Na sreću, moji šefovi su mi ponudili priliku da za njih napravim posebnu keramičku ediciju koju sam mogla da prodajem u njihovom showroomu. To je bio početak mog sopstvenog puta. Dve godine kasnije dala sam otkaz i potpuno se posvetila radu u svom studiju.
Trenutak kada sam osetila da sam spremna da prodajem svoje radove pomogao mi je da donesem odluku da krenem umetničkim putem, ali taj proces je trajao najmanje pet godina. Nisam želela da žurim niti da prodajem radove iza kojih ne stojim u potpunosti.
Šta te je na početku privuklo glini i šta je tokom vremena postalo najvažnije u tvom odnosu prema tom materijalu?
Privukla me je mogućnost da glinu oblikujem na bezbroj načina i beskrajne mogućnosti koje nudi za oblikovanje, kao i osećaj da mogu da uzmem ideju i pretvorim je u stvarnost za relativno kratko vreme, sama, koristeći samo jedan materijal.
Zaljubila sam se u rad na grnčarskom točku i u proces učenja nove veštine koja zahteva strpljenje i ljubav prema samom procesu, a ne prema rezultatu.
Kada započinješ novi rad, kako izgleda taj početak u studiju?
Mislim da u svojoj umetničkoj praksi stalno pišem jednu istu priču, samo u različitim poglavljima. U tome vidim i ideju stila. Ne radi se toliko o estetici samoj po sebi, već o priči koju stalno pokušavam da ispričam.
Zato dok radim jedan komad često već zamišljam kako bi mogao da izgleda sledeći, kao naredno poglavlje onoga što upravo nastaje.
Ponekad imam ideju i pustim je da nekoliko dana sazreva u mojoj glavi. Onda uveče, pre nego što zaspim, počnem da oblikujem sliku novog objekta u mislima i da joj dodajem detalje dok ne postane gotovo potpuno jasna.
Tada napravim skicu i definišem dimenzije. Dok radim, promene se uvek događaju i ostavljam prostor za srećne slučajnosti. To je ples između kontrole i slučajnosti.
Kada se ideja razvije u seriju, šta ti pomaže da joj ostaneš verna, a da svaki komad i dalje ostane živ i jedinstven?
Da bih razumela šta radim, moram to da ponovim više puta. Kada radim seriju, volim da napravim mnogo varijacija iste ideje. One su uvek pomalo različite, a značenje pronalazim tek u celini.
Kao kada pišete priču – imam osećaj da stalno pričam istu priču, bez obzira na to kako ona izgleda. Takav način razmišljanja mi omogućava da isprobavam nove stvari.
Dopuštam sebi da se menjam i da sledim ideje koje možda na prvi pogled ne deluju povezano. Verujem da ako se pojave, postoji razlog za to i da ću ih na kraju moći povezati sa svojim radom.
Mnogo čitam i gledam slike koje me hrane i ostaju negde u pozadini, često nesvesno oblikujući moj stil.
Koji deo tvog procesa zahteva najviše strpljenja i šta ti je taj deo rada dao kao umetnici?
Na početku, kada sam učila da radim na grnčarskom točku, ovaj zanat je zahtevao mnogo vežbe i strpljenja. Bilo je važno razumeti granice materijala i približiti im se kako bi nastali najbolji komadi.
Kada oblikujete posudu i želite da bude dobra, morate se približiti tim granicama kako bi bila lagana i ravnomerno izrađena. Sa iskustvom ovaj rad postaje prirodniji i ruke i telo počinju da se kreću gotovo automatski.
Sledeći izazov je glaziranje, i to je deo procesa koji danas od mene traži najviše strpljenja. Postoje dani kada nisam raspoložena za glaziranje i tada je bolje da to ne radim.
Prilikom glaziranja morate biti potpuno svesni da upravo taj trenutak otkriva puni potencijal rada i ništa ne bi smelo da bude automatsko.
Iako moj stil glaziranja deluje slobodno i ostavlja prostor slučaju, bile su potrebne godine istraživanja da bih razvila jezik glazura koji deluje organski, a ipak ostaje kontrolisan.
To me je naučilo da sloboda unutar određenih pravila i granica može biti snažnija od potpune slobode – pomalo kao način na koji funkcioniše društvo.
Priroda je važan izvor inspiracije u tvom radu. Šta najčešće pokrene novu formu i kako taj impuls prenosiš u keramiku na način koji ostaje prepoznatljivo tvoj?
Reći ću vam nešto: iako moj rad deluje kao da je ukorenjen u apstraktnim oblicima prirode, na kraju uvek govorim o sebi.
U seriji Potatoids želela sam da istražim „neodređeno“ i da eksperimentišem sa glazurama. Trebao mi je oblik koji može da podseća na mnogo stvari, ali i ni na šta konkretno – nešto poput platna za istraživanje tehnika glaziranja.
Kasnije se moj rad okrenuo geološkim procesima i promenama koje ljudska intervencija može izazvati na planeti, kao u seriji Dystopian Mineral.
Uvek pokušavam da te ideje izrazim kroz apstraktne forme koje i dalje deluju organski. Na neki način želim da moji radovi izgledaju kao saradnja između mene i neke čudne, nepoznate prirode.
Na čemu trenutno najviše radiš u studiju?
Poglavlje na kojem trenutno radim može se opisati jednom rečju: promena.
Promena je neizbežna, čak i kada joj se opiremo. Ona je deo naše prirode. Keramika ne bi postojala da se drevne kulture nisu kretale od mesta do mesta, razmenjujući znanje i tradicije.
Ljudi se kreću, tradicije se menjaju, a priroda se transformiše.
Pokušavam da razumem zašto ne mogu da ponovim tradicionalnu keramiku, iako je duboko poštujem. Ne osećam potpunu povezanost sa onim što se smatra „mojim“ nasleđem.
Unuka sam evropskih imigranata u Argentini, tamo sam odrasla, a kasnije sam migrirala u Španiju. Identitet je mešavina i nikada nije statičan.
Tradiciја, s druge strane, teži da se odupre promeni. Sa globalizacijom i migracijom vidimo kako se tradicije i pejzaži menjaju.
Da bih ove ideje prenela u novu seriju, želim da istražim promenu unutar tradicije.
Jedan od prvih radova u toj seriji bio je pokušaj da napravim klasičnu korejsku Moon Jar posudu, ali rezultat je bio daleko od tradicionalnog. Njena priroda se promenila jer ju je napravila osoba koja nije Korejka i koja nosi sopstvenu priču.
Vizuelno počinje kao vaza mirne, čiste forme, a zatim se transformiše: boje se menjaju, teksture sazrevaju kroz kontrast između sjajnih i suvih površina, a mehurići izbijaju poput tragova vulkanske erupcije.
Danas taj rad zovem Mars Jar.
Istraživaću mnoge različite kulture – od klasične grčke i španske do autohtonih kultura Argentine – kako bih ih promislila i interpretirala na način koji mi deluje autentično.
U njenom studiju promena je prisutna u formi, u glazuri i u detalju koji se razvija tokom vremena. Razgovor se završava na pragu njene sledeće serije – tačno na mestu gde ideja u njenim rukama počinje da postaje glina.
Agustina Garrigou
