JANIH CH. LÜTHI
- ARTISTIC HUB MAGAZINE
- 27. Sept.
- 4 Min. Lesezeit
ŠVAJCARSKA
Snaga ne izgovorenog
U stvaralaštvu Janih Ch. Lüthi sve počinje iskrom, bilo da je to ideja, inspiracija, sećanje, pokret ili jedna slika koja preraste u temu dovoljno snažnu da postane serija. Njena fotografija oblikuje emociju kroz igru svetlosti i senke, dok nevidljivo ima jednaku težinu kao i ono što je otkriveno. Svaki projekat rađa sledeći bez napora i pritiska, a portret za nju postoji samo u trenutku međusobnog poverenja i prisutnosti. Janih deli svoje misli o procesu u razgovoru za Artistic Hub Magazine.
Janih Ch. Lüthi, Umetnica
Vaši portreti često deluju pažljivo komponovano, ali nikada ne gube emotivnu spontanost. Kako obično razvijate koncept za seriju? Odakle krećete i kada znate da je tema dovoljno snažna da je istražujete dalje?
Moj proces često počinje fragmentom inspiracije – slikom, gestom ili sećanjem koje ne želi da me napusti. Ako se stalno vraća i počinje da se povezuje sa drugim idejama, znam da ima dovoljno snage da ga istražim dalje. Snažna tema se oseća kao živa i neprestano me vuče nazad sve dok je ne mogu više ignorisati.
Fotografija je uvek stvar izbora: šta otkriti, a šta ostaviti van kadra. Šta vam je najvažnije kada odlučujete šta ostaje u kadru, a šta namerno ostaje nevidljivo?
Ono što ostaje u kadru mora da služi emociji koju želim da prenesem. Uklanjanjem svega što odvlači pažnju, slika može da diše. Često upravo ono što ostane neviđeno najdublje odjekuje kod posmatrača.
Model/Muza: Katarina Sokolva
U vašem radu oseća se kontinuitet, kao da svaka serija prirodno izrasta iz prethodne. Da li sledite jasnu dugoročnu viziju ili vas nova ideja često iznenadi i povede u drugom pravcu?
Postoji nit kontinuiteta, da, ali je nikada ne forsiram. Svaki projekat me tiho nečemu nauči i vodi ka sledećem, kao kamenčić na stazi. U isto vreme trudim se da ostanem otvorena za iznenađenja, jer najznačajniji radovi često nastaju neplanirano, iz susreta ili trenutka koji nisam mogla da predvidim.
Serije poput „Black & White Portraits“ sugerišu posebnu bliskost i poverenje između vas i osobe ispred kamere. Kako gradite tu vezu pre nego što počne snimanje i šta mora da postoji u toj dinamici da biste počeli da radite?
Verujem da se portret zasniva na poverenju. Pre nego što podignem kameru, odvojim vreme da slušam, razgovaram ili jednostavno da podelim trenutak tišine. Osoba mora da oseti da sam potpuno prisutna uz nju, a ne da je samo posmatram sa distance. Kada se ta uzajamna otvorenost pojavi, svaka fotografija postaje saradnja, zajednički trenutak, a ne samo uhvaćen prizor.
Model/Muza: Aleksandra Danchenko
Vaše fotografije često nose minimalističku atmosferu, ali ništa u njima ne deluje slučajno. Kako pristupate pripremi za jednu sesiju, od prostora i svetla do interakcije sa modelom?
Pripremi pristupam gotovo kao postavljanju scene, ali se trudim da je ne kontrolišem previše. Najpre obraćam pažnju na svetlo, jer ono oblikuje atmosferu i određuje emotivni ton. Prostor je takođe važan, mada više volim jednostavna okruženja koja ne odvlače pažnju od subjekta. Ipak, ljudska razmena je uvek u centru. Gradim poverenje i onda dajem ljudima slobodu da zauzimaju položaje i kreću se bez stroge režije. Ta otvorenost omogućava da gestovi, izrazi i pokreti izbiju spontano. Kada je ta energija prisutna, svetlo i prostor samo prate prirodan ritam trenutka koji smo zajedno stvorili.
Model/Muza: Priscila Guedes
Svaki dugoročni umetnički put ima trenutak kada se nešto „poklopi“. Sećate li se kada ste prvi put prepoznali svoj pravac i kako ste znali da je to onaj koji želite da sledite?
Moj pravac se otkrivao postepeno, ne u jednom otkrovenju. Godinama portreti nisu bili ni na mom horizontu. Bila sam posvećena pejzažima i životinjskom svetu, uvek tragajući za tišinom planina. Ali posle jedne povrede više nisam mogla da se penjem ili pešačim kao ranije i odjednom sam se našla kod kuće, sa kamerom u rukama. Taj prekid me naterao da gledam drugačije, da okrenem objektiv ka ljudima. Polako sam shvatila da moje fotografije više nisu imitacije drugih; nosile su nešto moje, prepoznatljivo. Taj trenutak je bio prekretnica. Iz ograničenja se rodila sigurnost da svesno prigrlim portret.
Svaka serija, svaka izložba, svaki kadar vodi negde dalje. Šta je trenutno „iza ugla“ za vas? Da li već osećate da se oblikuje sledeća tema, pomak ili izazov?
Rad koji me čeka deluje tiši, svedeniji i ogoljen do suštine. Zanimljivo mi je kako možemo da fotografišemo ono što zapravo nije tu – tišine, odsustva, neizgovoreno. Eksperimentišem sa ogoljenim kompozicijama u kojima tenzija dolazi iz onoga što je uskraćeno, a ne iz onoga što je prikazano. Još je neodređeno, a ta neizvesnost me uzbuđuje. To obično znači da se sledeća serija već oblikuje, čak i ako je još uvek ne vidim jasno.
Odgovori Janih otkrivaju umetnicu koja u fotografiji traži autentičnost, tišinu i trenutak koji postaje zajednički. Svaka serija donosi novo iskustvo i vodi je ka sledećoj temi. Pred njom se već oblikuje naredni ciklus, svedeniji i smireniji, u kojem istražuje ono što je neizgovoreno. U tom nevidljivom prostoru nastaje snaga njenog izraza, kao i osećaj da najvažnija poglavlja njenog stvaralaštva tek dolaze.