KATARINA COBB
- ARTISTIC HUB MAGAZINE
- Jun 25
- 4 min read
Tišina u boji
Katrina Cobb je umetnica čiji rad nastaje iz tišine. U njenim slikama postoji ritam koji se ne nameće, već se otkriva sloj po sloj kroz boju, sećanje i prostor između pokreta.
Godinama je živela bez stalne adrese, menjajući gradove, jezike i svetlosti. To iskustvo ostavilo je trag u njenom radu, ne kroz motive, već kroz atmosferu. U ovom intervjuu govori o ličnim počecima, o boji kao jeziku i o procesu u kojem emocije ne traže oblik, već ga prirodno pronađu kad dođe njihov trenutak.
Gde zapravo počinje tvoja priča sa umetnošću? Da li je postojao trenutak kada je stvaranje prestalo da bude praktično i postalo duboko lično? Šta te je navelo da zameniš precizne linije instinktom i osećajem?
Nije to bio jedan određeni trenutak, već tiho prisećanje. Umetnost me prati od detinjstva, ali godinama sam kreativnost usmeravala u uređenije pravce: arhitekturu, koučing, strateški dizajn. Tek kada sam sebi dozvolila da slikam intuitivno, bez unapred postavljenog cilja ili plana, dogodila se promena. Mogla bih ti tačno reći kada je to postalo lično, tog dana, za kuhinjskim stolom, naslikala sam malu, ekspresivnu sliku, potpuno drugačiju od svega što sam ranije stvarala. Tada su linije počele da se razlivaju u ritam i osećaj. Slikanje je postalo moj jezik za emocije, sećanja i sve ono što ne umem da kažem drugačije.
Šta si naučila živeći bez stalne adrese? Godine na putu, drugačije nebo, novi jezici, kako je to oblikovalo tvoj pogled, tvoj doživljaj, tvoje stvaranje? Postoji li mesto koje i dalje živi u tvojim radovima?
Život na putu naučio me je da “dom” nije lokacija, već osećaj - svetlost u vazduhu, tišina u prostoru, promena u teksturi dana. Takav način života mi je otvorio oči za svet pun slojeva i emotivnih nijansi. Danas boje, ritam i prostor u mojim slikama nosim iz tih iskustava. Gvatemala, Meksiko, Italija, nisu uvek vidljivi, ali su prisutni u energiji. Taj trenutak kada vulkan eruptira u suton ili kada u toploj noći čuješ muziku s ulice - to i dalje živi u potezima četke.
Šta te pokreće da započneš sliku? Pratiš li sliku, osećaj, boju; ili se nešto tiho pojavi i zatraži da bude viđeno?
Najčešće to nije određena slika, već vibracija, raspoloženje, trenutak koji ostavi trag. Nekad je to pesma koja mi se vrti po glavi, nekad boja o kojoj ne prestajem da mislim, a nekad uspomena koja iznenada ispliva. Najbolje slike nastaju kada se nešto tiho pojavi, ne da bi bilo nametnuto, već da bi se otkrilo - pokretom, sloj po sloj.
Kako koristiš boju kad reči nisu dovoljne? Da li joj veruješ da govori umesto tebe, ili je vodiš s namerom? Šta te privlači ka slojevitim, teksturiranim površinama koje obeležavaju tvoj rad?
Boja je moj najtečniji jezik. Verujem joj više nego logici. Ponekad je koristim da usidrim osećaj, ponekad da ga probudim. Tekstura mojih radova omogućava boji da se ponaša nepredvidivo, da potone, uhvati svetlost, menja se s vremenom. Ta slojevitost odražava način na koji pamtimo: ne u pravim linijama, već u utiscima, preklapanjima i odjecima.
Gde nalaziš tišinu dok stvaraš? Tvoje slike deluju mirno, otvoreno, kao udah u spokojstvu. Da li je to nešto čemu težiš, ili nešto što samo dođe tokom rada?
Tišina dolazi polako, tek kad pustim kontrolu. Postoji trenutak udisaja kada prestanem da „pravim“ i počnem da puštam da slika vodi. Ritam noža, mešanje boja, prostor između pokreta – to postaje meditacija. Pokušavam da tu istu tišinu ostavim i u slici, da je i posmatrač oseti: kao poziv da stane, omekša i oslušne.
Koliko sebe unosiš u platno? Jesu li tvoje slike odraz onoga što je u tebi, ili ti ponekad pokažu nešto što nisi znala da nosiš?
Sve sam ja u njima, iako ne uvek svesno. Slike često počnu kao produžetak osećanja ili sećanja, ali me na kraju iznenade - otkriju nešto što nisam ni znala da je tu. To je istovremeno i način izražavanja i upoznavanja sebe. Slikam da bih bolje razumela sebe, a u tom procesu, nadam se, i drugi mogu jasnije da vide sebe.
All I heard was blue; 2025; acrylic and pastel; 35x50cm Peace is a volcano; 2025; acrylic on canvas; 90x120cm Bonfire dreams; 2025;acrylic and pastel; 35x50cm
Šta se dogodi kada se neko poveže sa tvojim radom? Mislis li na osobu koja će stati pred tvoje platno, ili je taj trenutak samo njihov?
Upravo za taj trenutak slikam.
Kada neko stane pred sliku i kaže: „Imam osećaj kao da je ovo stvoreno za mene“ - znam da sam uspela.
Ne stvaram s određenim posmatračem na umu, ali verujem da će prava osoba naći pravu sliku. Kada se to desi, rad postaje njihov, deo njihovog prostora, emotivnog ritma, možda čak i isceljenja. Postaje deo njihovog puta, sledeće stranice njihove priče.
Postoji li nešto što još nisi naslikala? Osećaj s kojim se još nisi suočila, sećanje koje držiš na distanci, slika kojoj još treba vreme?
Uvek postoje emocije koje tek počinjem da razumem. Tuga kojoj još nisam dala oblik. Radost koju nisam imala hrabrosti da izrazim do kraja. Neke ideje moraju duže da žive u meni pre nego što budu spremne da izađu. Poštujem to vreme. Platno će znati kada je pravi trenutak.
U Katrininim slikama oseća se vreme, ali ono koje ne meri danima i rokovima. Više liči na prostor u kojem nešto ima pravo da sazri bez žurbe. Površine koje oblikuje nisu statične, ali ni narativne. U njima postoji osećaj prisustva koji ne traži tumačenje.
Njene slike ne traže pažnju, one je tiho pozivaju. Ne nude rešenja, ali stvaraju prostor u kojem se nešto može smestiti. Ponekad je to misao, ponekad osećaj, a ponekad tek potreba da se zastane.
Katrinin rad ne pokušava da upravlja doživljajem. On pušta da taj doživljaj nastane. U tom jednostavnom činu poverenja leži snaga njenog slikarstva. Ono što se ne kaže glasno, ali ostaje dugo u nama. Bez potrebe da se objasni.
Da biste istražili više Katrininog rada ili je direktno kontaktirali, posetite njen studio na mreži i otkrijte mesta gde njene boje počinju.
