KAKO GALERIJE GOVORE BEZ I JEDNE REČI

Ne znaš tačno zašto si stao. Nisi planirao da gledaš baš tu sliku. Nisi ni pročitao naziv. Samo si se zatekao tu kao da je ona izabrala tebe, ne ti nju. Galerije to rade ljudima. Bez reči, bez muzike, bez narativa. A zapravo imaju sve troje.

U dobrom izložbenom prostoru ništa nije tu zato što ima mesta . Svaka praznina je pažljivo ostavljena da diše, da odmori oko, da otvori mogućnost. Zato umetnička dela nikad ne stoje preblizu, ni slučajno jedno uz drugo. Čak i kad su iz iste serije, prostor između njih priča da nisu isto, da svaka nosi svoj tempo. Taj prostor nije prazan. On je pun značenja.

Visina u kojoj gledaš umetnost nije određena slučajno ni po estetici, ni po simetriji. Određena je po telu. Tvoje telo je, bez da tvog znanja, referenca za celu postavku. Muzeji i galerije širom sveta postavljaju centar umetničkog dela na visinu od otprilike 145 centimetara. To je visina prosečnog ljudskog pogleda kad stojiš. I to nije praksa iz dekoracije, već rezultat decenijskih istraživanja o ponašanju publike. Jer umetnost moraš da vidiš tamo gde jesi ne da je tražiš, ni da se savijaš ka njoj.  

A svetlo? Ono nije samo da bi se nešto videlo. Ono određuje šta ćeš da osetiš. U sobi sa toplom rasvetom, slika ti deluje bliže, mekša je. Hladno svetlo odjednom stvara distancu. Onda pomisliš da je delo intelektualno. A možda si ga samo gledao pod 4000 kelvina. To zna svaki galerista koji brine o tome da umetnost ne izgori ni fizički ni značenjem. Zato se koriste LED sistemi niskog intenziteta, zato se senke pažljivo koriguju, zato se svetlo ne stavlja nikad direktno. Jer svetlo ne osvetljava samo svetlo stvara.

I dok ti hodaš, verujući da biraš, prostor bira tebe. Postoji čitava nauka koja to proučava kako telo reaguje na prostor, kako usporava kad su zidovi beli, kako koraci menjaju ritam kad se umetničko delo postavi usamljeno. Studije koje koriste muzeji pokazuju da se posetioci duže zadržavaju pred radovima koji imaju vazduha  oko sebe. Zvuči banalno, ali nije percepcija vrednosti počinje praznim zidom.

Zato ćeš često videti jednu sliku samu na zidu, iako bi mogla da stoji pored tri. I zato neka dela nikada nemaju cenu. Ne zato što nisu na prodaju nego zato što nije trenutak. Galerista to zna. Neće ti reći. Ali ako zastaneš, ako se vratiš, ako ostaneš i nakon što drugi odu možda će ti tada nešto reći.

U nekim galerijama, još uvek ćeš videti malu crvenu tačku ispod naziva slike. Nema objašnjenja. Nema etikete. Samo taj znak, poznat onima koji znaju. Tačka znači da je rad već prodat. Ili da je rezervisan. Ili, u nekim slučajevima, da treba da izgleda kao da jeste. U Americi je to godinama bio znak uspešne izložbe. Danas se ta praksa sve ređe koristi u velikim institucijama. Ne zato što je izgubila smisao već zato što se smisao preselio u diskreciju. Transparentnost je postala nova forma ekskluzivnosti. A ono što znaš bez reči, ima veću snagu.

Galerije govore bez ijednog glasa. I zato ne ulaziš u njih da nešto naučiš. Ulaziš da nešto osetiš, što nisi znao da znaš. A kad izađeš, ne znaš šta ti je sve rečeno. Samo znaš da nešto nosiš sa sobom. I baš zato, najbolja umetnost nije na zidu. Ona se događa u tebi.

A galerija to zna bolje nego ti.