BEATRICE SARTORI
- ARTISTIC HUB MAGAZINE
- Sep 30
- 5 min read
Poezija koja se pretače u sliku i priču
Beatrice Sartori je umetnica čiji rad briše granice između jezika, papira i boje. Njene priče i kolaži oblikuju svet u kojem nežnost postaje pokretačka snaga, a mašta dobija prostor da diše. U razgovoru za Artistic Hub Magazine govori o svojoj novoj knjizi Legenda o Edgaru, o izložbama koje su obeležile ovu godinu i o iskustvu predstavljanja Švajcarske na međunarodnoj sceni. Njene reči otkrivaju da umetnost nije samo forma, već način da svet posmatramo drugačije, sa više dobrote, nade i tihe snage.
Vaš rad je već priznat širom sveta, a Vi i dalje otvarate nova poglavlja kroz knjige i izložbe. Kako biste sebe opisali danas, u ovom trenutku, i kakav umetnički svet oblikujete?
Danas sebe opisujem kao vizuelnu umetnicu i autorku koja gradi poetski univerzum, hranjen spokojem i snovima. Najvažnije mi je da kroz svoj rad prenesem nežnost, da stvorim veze i povežem ljude. U svetu koji se stalno menja, želim da ponudim prostor za maštu i čudo.
Najveće zadovoljstvo osećam kada mi neko kaže da mu moja dela donose pozitivnu energiju. Te reči me ispunjavaju radošću i potvrđuju da sam ostvarila svoju nameru.
Ovaj dijalog pokreće moju kreativnost, podstiče me da idem dalje i da istražujem nove horizonte. Ostajući verna svojoj umetničkoj viziji, uspevam da tkam autentične i trajne odnose sa onima koji zakorače u moj univerzum. Upravo taj osećaj pozitivnog ispunjenja doživljavam kao suštinu svoje umetničke prakse danas.
Beatrice Sartori, Umetnica
Vaša nova knjiga Legenda o Edgaru upravo izlazi. Šta se nalazi u srcu te priče, kakvu poruku želite da prenesete i kako je ona nastala? Šta Vam je bilo najvažnije dok ste je pisali?
Legenda o Edgaru donosi poetsku i dirljivu priču o strašilu zaljubljenom u život. To je priča o liku odbačenom od drugih, ali očaranom lepotom sveta. Ispod njegove istrošene i uvenule slame kuca nežno i iskreno srce, vođeno dubokom željom da otkriva i da deli.
Kroz Edgara želela sam da prenesem poruku dobrote, nade i slobode, poziv da pogledamo izvan spoljašnjosti i da poslušamo glas svojih snova.
Priča je rođena dok sam posmatrala malo strašilo posađeno u saksiji. Videla sam ga kako stoji tamo, samo i nepomično, ukorenjeno u zemlji bez mogućnosti da ode, a ipak s raširenim rukama kao da želi da poleti.
Dok sam pisala, najvažnije mi je bilo da sačuvam sanjivu i nežnu dimenziju da oblikujem melodiju teksta kako bi svaka reč i svaki ritam nosili Edgarovu emociju i poeziju.
Ova knjiga spaja Vašu ljubav prema pisanju i vizuelnoj umetnosti. Na koji način se poetika Vaših kolaža prelila u Edgara i da li Vam je pisanje, zauzvrat, otvorilo novu perspektivu u radu s papirom?
Pisanje mi je prvo otvorilo vrata umetnosti kolaža. U želji da ilustrujem svoje priče, otkrila sam izražajnu snagu kolaža i razvila vizuelni univerzum sastavljen od oblika, boja i sklada. Taj proces je duboko promenio moj odnos prema slici i nastavlja da hrani moju maštu.
Za Legendu o Edgaru ilustracije je naslikao moj suprug, slikar Michel Jegerlehner. Kada sam mu pročitala priču, odmah ga je dotakla poezija strašila koje stoji u polju suncokreta. Slike su mu došle prirodno, a kroz njegove akvarele preneta je atmosfera lika, njegova povezanost s prirodom i san o slobodi.
Volim da živim ovu dvostruku umetničku praksu, između vizuelne umetnosti i pisanja: dva komplementarna jezika koja su u stalnom dijalogu. U svojim kolažima uvek napišem kratku priču uz sliku kako bih pojačala njenu poruku i produžila emociju. Za mene je spajanje reči i slike način da se stvori nežan, senzibilan univerzum pun odjeka.
Ove godine ste predstavljali Švajcarsku kao umetnička ambasadorka na manifestaciji Art Connects Women 2025 pod pokroviteljstvom UNESCO-a. Šta je to iskustvo značilo za Vas i da li je otvorilo nova pitanja ili teme u Vašoj umetničkoj praksi?
Imala sam ogromnu čast da predstavljam Švajcarsku na osmom izdanju Art Connects Women u Dubaiju, prestižnom događaju koji je okupio 112 umetnica iz 112 zemalja. To je bilo duboko inspirativno iskustvo, slavlje inkluzije, jednakosti i bogatstva ženske umetničke raznolikosti. Tokom pet intenzivnih dana imala sam privilegiju da upoznam izuzetne umetnice i da s njima podelim nezaboravnu ljudsku avanturu.
Učestvovanje u ovom interkulturalnom umetničkom dijalogu obogatilo me je na poseban način. Ojačalo je moju želju da stvaram dela koja otvaraju prostor za promišljanje, koja povezuju ljude i oblikuju viziju budućnosti u kojoj ima mesta za poštovanje i inkluzivnost.
Iz tog nadahnuća rođena je moja serija Ujedinjene u harmoniji, koja osvetljava žene povezane zajedničkim tokom nade: vođene mirom, slobodom, unutrašnjom svetlošću i dubokom povezanošću čoveka i prirode.
U prvoj polovini 2025. imali ste dve važne izložbe: Fragmenti harmonije u martu i Tamo gde papir cveta u junu. Šta su ta poglavlja donela Vašem putu i kako su oblikovala pravac Vašeg rada?
Iako različite u pristupu, ove dve izložbe dele istu suštinu: poeziju, iskrenost i promišljanje. One deluju kao živi mostovi, odraz jedinstva, raznolikosti i lepote sveta u kojem je sve međusobno povezano.
Kroz Fragmente harmonije želela sam da istaknem značaj mirne povezanosti između čoveka, prirode i sadašnjeg trenutka. Kolaž postaje metafora te fine ravnoteže: svaki rez i svaki sloj svedoče o krhkom skladu, gde papir postaje medijum suptilnog, a ipak presudnog promišljanja.
U Tamo gde papir cveta produbila sam to istraživanje tretirajući papir kao živu memoriju. Kolaži od isečenog papira postaju tih čin ekološkog i emotivnog otpora, otvarajući dijalog o mirnom suživotu, empatiji i obnavljanju.
Ova dva poglavlja označila su važnu etapu u mom umetničkom putu: učvrstila su moju želju da stvaram prostore koji svedoče o skladnom i održivom odnosu između čoveka i prirode, dok nas istovremeno pozivaju da zamislimo odgovornu budućnost.
U tom kontinuitetu osmislila sam dve serije koje produžavaju to promišljanje: Horizon – „Otvaranje ka prostranim i mirnim horizontima“, i Prisustvo u svetu – „Poziv da usporimo, probudimo se i osetimo“. Obe izražavaju moju težnju da ponudim trenutke spokoja i poezije, gde umetnost postaje most između unutrašnje vizije i krhke lepote sveta.
Naše novembarsko izdanje nosi temu „Iza ugla“. Šta je za Vas trenutno „iza ugla“, od knjige do novih dela i projekata koje pripremate za jesen i zimu?
Na polju slikarstva, nekoliko skica koje su mi posebno drage čeka da oživi kroz moje makaze.
Na polju umetničkih publikacija, moj rad biće predstavljen u različitim umetničkim knjigama i časopisima.
Što se tiče izložbi, jesen i zima biće obeležene jednim umetničkim sajmom, kao i nizom izložbi.
U domenu pisanja, trenutno radim na zbirci poezije osmišljenoj da vodi dijalog s mojim kolažima, jer verujem da poezija i papir dele zajednički jezik: jezik sklopa, ritma i emocije.
Kroz sve ove projekte želja mi ostaje ista: da ispletem mostove između umetnosti i života, slike i reči, pozivajući svakoga da zastane, da promisli i da sanja. Duboko verujem da umetnost ima moć da donese spokoj, čudo i nadu – dragoceno seme koje možemo zajedno da zasadimo za budućnost.
U svemu što stvara, Beatrice oblikuje prostor u kojem umetnost i život neprekidno teku jedno u drugo. Njene knjige, kolaži i izložbe čine univerzum u kojem reči nose boju, a slike odjekuju ritmom poezije. Svako delo nosi dah nade i nežnosti, pozivajući na trenutke promišljanja i otkrivanja lepote u njenim najfinijim oblicima.
Edgar, centralna figura njene nove knjige, stoji kao simbol tog stvaralačkog puta: srce koje kuca u skladu s prirodom i pogled koji prepoznaje svetlost i tamo gde je najmanje očekujemo. On otvara vrata mašti i pokazuje da se u njoj krije moć preobražaja i unutrašnje slobode.
Svojim delom Beatrice nas podseća da umetnost može biti mesto susreta, most između unutrašnje vizije i stvarnosti, dar koji obogaćuje svakoga ko joj se približi. Njen univerzum zrači povezanošću, harmonijom i poverenjem u budućnost. To je poruka koja ostaje: umetnost kao izvor nade, kao seme koje raste u spokoj, inspiraciju i tihu raskoš života.