NIKA NUOVA
- ARTISTIC HUB MAGAZINE
- Mar 27
- 5 min read
Updated: Apr 24
MILANO | ITALIJA
Uspomene utkane u umetnost
Prošlost nikada ne miruje. Ostaje prisutna u predmetima, u izlizanim materijalima, u tkaninama koje pamte dodir. Nika Nuova ne stvara ni iz čega. Ona otkriva, spaja, osluškuje priče koje materijali nose i oblikuje ih u dela koja pulsiraju vremenom. Njena umetnost nije samo forma. To je slojevita kompozicija u kojoj se emocije i istorija prepliću.
Od industrijskog dizajna do umetničkih instalacija, njen put obeležilo je oslobađanje od funkcije u korist izraza. Njeni radovi nisu pasivni objekti, već tačke susreta prošlosti i sadašnjosti, grubog i nežnog, sirovog materijala i tihe emocije. Reciklirajući ne samo tekstile, već i uspomene, postavlja pitanje: koliko prošlih života može stati u jedno umetničko delo?
U ovom razgovoru otkriva kako bira materijale, zašto forma i osećaj moraju ostati nerazdvojni i na koji način njena umetnost istražuje ženstvenost i protok vremena koji nas oblikuje.
Vaš umetnički put započeo je u svetu mode i industrijskog dizajna, ali si se s vremenom u potpunosti posvetila tekstilu i kreiranju jedinstvenih umetničkih dela. Šta je bio prelomni trenutak u toj tranziciji i na koji način je Vaše dizajnersko iskustvo oblikovalo tvoj pristup umetnosti danas?
Dizajn je takođe umetnost, ali podložna određenim industrijskim pravilima – tu se, recimo, mora voditi računa o troškovima proizvodnje. Izraz nije potpuno slobodan. Nekada sam volela da se „svađam” sa okruženjem kako bih u proizvodima postigla određene forme i donela ih ljudima u njihove domove. Ali postepeno sam počela da se udaljavam od svakodnevnih predmeta. Tako je nastala moja prva instalacija – krila izrađena od tanjira, veoma dekorativna.
Uz to, već tada sam osećala da treba da krenem u ovom pravcu, da imam priče koje želim da ispričam, da stvorim nešto celovito od delića sećanja. Velike količine materijala koje su mi preostale iz različitih perioda života takođe su mi zaokupljale misli. Želela sam da im dam drugi život. Tako je počeo moj put tekstilne umetnice.
Na početku sam koristila isključivo materijale sa pričom. To je bio ključni deo mog rada – jednom pričom tkala sam drugu. Sve se spajalo u tekstilu: sam ornament nosi priču, moj dodir s materijalom donosi još jednu. Boje tkanina su date – ne možeš ih pomešati, ne možeš ih razblažiti, već one same određuju ton i emociju, noseći sobom određene informacije. Radom sa svim tim datostima stvaram novu celinu.
Čini mi se da to moj zadatak čini složenijim, ali istovremeno i bližim stvarnom životu. Na isti način i mi živimo – susrećemo se s tuđim idejama i mislima i dajemo im nova značenja.
Rad s recikliranim materijalima često uključuje predmete ispunjene ličnim istorijama – od porodične odeće do isečaka iz novina. Kako biraš materijale i u kojoj meri priče koje oni nose utiču na konačni izgled tvojih dela?
Volim materijale koji već imaju svoju prošlost. Oni nose dodatna značenja, otvaraju delo iz novih uglova. Posmatrač može sve to prepoznati u mom radu – ako želi. Na primer, stari materijali u sebi tiho pričaju sopstvenu priču unutar moje.
Estetika starih tkanina mi je izuzetno bliska. Ali, one zahtevaju novo tumačenje – poput muzičkog obrade. Starim stvarima dajem nova značenja i tonove, i ta slojevitost postaje vidljiva. Mali komadi vintage tekstila unose neobičan, novi ton u savremeno delo, baš kao klasični instrumenti u kompoziciju – pojačavajući koncept i čineći ga još izražajnijim.
Rad Anxious Joy istražuje složenost emocija, spajajući dečju radost s teretom odraslih obaveza. Kako prenosite emocije kroz tekstil i na koji način tekstura i boja pomažu u njihovom izražavanju?
Za mene je tekstil sinonim za emociju. Ljudska civilizacija je kroz vekove akumulirala toliko dezena, toliko tekstura koje momentalno izazivaju osećaj. To je kao ukus određenog jela – on već postoji, mi samo možemo eksperimentisati i naglasiti ga.
Anxious Joy sadrži brojne fragmente moje lične istorije, drage uspomene utkane u svaku nit. U delu se nalaze delovi haljina moje bake, s neverovatnim ornamentima iz četrdesetih godina. Takve motive danas retko viđamo u novim materijalima.
Takođe, koristila sam fragmente svojih haljina, koje su same po sebi posebne jer se takvi obrasci tkanina danas teško pronalaze. To mi je dalo dodatne boje i mogućnosti da prenesem emociju koju sam želela da izrazim.
Iako je tekstil tvoj primarni medij, eksperimentisala si i s drugim materijalima i tehnikama. Šta te pokreće da istražuješ izvan tekstila i kako odlučuješ koji medij najbolje izražava određenu ideju?
Za mene je umetnost neprekidan proces istraživanja. Tekstil mi je svakako najbliži – on je moje boje, moj jezik. Ali danas postoji toliko mogućnosti da ne osećam potrebu da se ograničavam. Učim, osluškujem sebe, isprobavam nove tehnike, posmatram kako na mene deluju i kako ih publika doživljava. To je poput biranja sastojaka – sve zavisi od toga kakav krajnji rezultat želimo da postignemo.
Smatrate da se umetnost ne može strogo podeliti na mušku i žensku, ali istovremeno svesno izražavate ženstvenost u svojim delima. Kako se ta dimenzija manifestuje u tvojim radovima i koju ulogu ima u tvojoj umetničkoj ekspresiji?
Oh, ovo mi je omiljena tema. Ona nosi određenu dvostrukost – o njoj se mnogo i glasno govori, a istovremeno se smatra ne baš prikladnom za raspravu.
Verujem da žene i muškarci svet doživljavaju na drugačiji način. Ne uopšteno, već u detaljima estetike – u tome čemu pridajemo pažnju. Ono što žene naglašavaju i što nam je važno, muškarci često previđaju ili umanjuju njegov značaj, a društvo dodatno potcenjuje te vrednosti. Na kraju, ispada da da biste bili važni i prepoznati, morate prihvatiti pravila igre koje su postavili muškarci. S tim se ne slažem.
Već radim na projektu koji precizno osvetljava ovu ideju. Nadam se da će u budućnosti čovečanstvo o ovoj temi razgovarati bez suvišne nervoze, već s pravim interesovanjem. Trenutno ni sve moje prijateljice ne žele da se o tome izjasne, čak ni u sigurnom okruženju, jer još uvek postoji osećaj hodanja po ivici.
Vaš rad odlikuju snažan vizuelni dojam i promišljena ideja. Kako postižete ravnotežu između estetike i koncepta i da li je održavanje tog balansa predstavljalo izazov tokom Vaše umetničke evolucije?
Ideja je, naravno, važna. Ali za mene je estetika neophodna. Čini mi se da je današnji umetnički svet pomalo umoran od čiste konceptualnosti. Anti-estetika je dugo bila popularna, ali naše oči su se zasitile. Estetika može biti raznolika, ali mora postojati. Polako se vraćamo delima na koja možeš gledati, koja želiš da posmatraš, a ne da skreneš pogled.
Najzanimljivije je to što nam se priroda ponovo nameće kao izvor inspiracije za estetiku. Naravno, umetničko delo treba nešto da kaže, da komunicira s posmatračem. Konceptualni deo nije nestao. Fotografija beleži trenutak, dizajn estetiku podređuje svakodnevnom životu. Umetnost se, međutim, razlikuje po toj suptilnoj komunikaciji koja dodiruje najdublje slojeve – to je unutrašnji dijalog, ponekad neslaganje, ponekad potpuno prihvatanje, ali nikada forma podređena industriji, bez obzira na instrument izraza.
Posvećenost i disciplina ključni su za Vaš kreativni proces – aktivno neguješ inspiraciju umesto da je čekaš. Kako zamišljate budućnost svog rada i postoje li nove teme, tehnike ili materijali koje želeite da istražite ?
U nekom trenutku u životu, čovek se vraća svom detinjstvu, mladosti – ili, bolje rečeno, ponovo preispituje sve ono što je već prošlo. Barem se meni tako čini. Zahvalna sam što sam imala priliku da steknem različita iskustva, kako u dizajnu, tako i u životu uopšte.
Sada je pravi trenutak da ponovo istražim teme koje su me nekada zanimale, ali iz nove perspektive – poput ženskih pitanja ili samog života, koji svako od nas živi na toliko različitih načina. I da sve te misli i iskustva pretočim u umetnost, dajući im nove, dublje slojeve značenja.
Rad Nike Nuove nikada ne miruje. Menja se s vremenom, sa svetlom, s pogledom posmatrača. Njena dela ne zahtevaju pažnju naglim vizuelnim udarom – ona je pozivaju, uvlače nas u sebe, ostavljajući prostor da se u njima pronađemo.
Preciznost u odabiru materijala, hrabrost u istraživanju i nepokolebljiva posvećenost estetici čine je umetnicom koja ne pristaje na kompromise. U vremenu brzine i površnosti, podseća nas da umetnost zahteva strpljenje, da tragovi imaju značaj i da materijali, baš kao i ljudi, nose priče vredne slušanja.
