KSENIA MAZHEYKO
- ARTISTIC HUB MAGAZINE
- May 7
- 11 min read
MADRID, ŠPANIJA
Srce sveta
Umetnost kao put ka razumevanju života
U susretu umetnosti i nauke rađa se prostor u kojem pitanja postaju dublja, a odgovori nežniji. U seriji „Srce sveta“, umetnica nas vodi na intimno putovanje kroz telo, prirodu i nevidljive tokove života. Njena dela nastaju iz unutrašnjeg dijaloga naučnika i umetnika, gde intuicija i struktura zajedno grade most ka razumevanju postojanja. Ovo je priča o telesnosti, granicama i lepoti jednostavnog otkucaja. Priča o tome kako umetnost može postati alat za istraživanje samog života.
Vaš rad predstavlja jedinstveno preplitanje znanja, senzibiliteta i širokih interesovanja. Da li biste mogli da podelite više o svom ličnom i profesionalnom putu koji vas je doveo do današnje umetničke prakse?
Oba moja roditelja su naučnici. Otac je fizičar, a majka neurolog. Kada sam bila dete, oboje su radili na doktorskim disertacijama. Otac je istraživao stanja materije i imao je mnogo prelepih snimaka mikroskopskih objekata. Majčin radni prostor bio je prepun rendgenskih snimaka koji su prikazivali neurološke posledice porođajnih trauma.
Kada sam imala oko osam godina, majka me pitala da li želim da naučim da tumačim rendgenske snimke. Ozbiljno? Koje dete od osam godina ne sanja o tome? Nije ni sačekala moj odgovor, već mi je odmah objasnila osnovni princip: Priroda je lepa. Ako slika izgleda lepo, velika je verovatnoća da je pacijent zdrav.
Možda je upravo tada počelo moje divljenje lepoti sveta. Pogled usmeren ka unutrašnjosti, pitanja o onome što nije odmah vidljivo, i divljenje urođenoj, suptilnoj logici stvari.
Kasnije, dok sam pohađala Školu likovnih umetnosti, najviše sam uživala (i ponekad se borila) sa konstrukcijom. U akademskom crtanju uči se tumačenje strukture objekata. Početna tačka nije utisak. Nije ni ono što vidiš na prvi pogled. Često je reč o razumevanju onoga kakve stvari zaista jesu, bez obzira na to kako se čine. Profesori bi nas pitali: gde je centar figure? Kako je raspoređena njena težina? To ne možeš da vidiš direktno. Moraš da otkriješ unutrašnju strukturu kako bi je verno prikazao. Upravo ta potraga za odnosima među delovima, to građenje – a ne samo prenošenje viđenog – bila mi je najprivlačnija.
Kasnije sam studirala filozofiju. Ovaj vizuelni način razmišljanja izuzetno mi je pomogao pri radu sa složenim apstraktnim idejama. Tokom prve godine studija, imali smo nedeljna predavanja iz klasične filozofije. Dugačke sekvence Platonovih argumenata zamišljala sam kao trodimenzionalne oblike koji lebde u praznom prostoru, kao vizuelizaciju unutrašnje strukture ideja.
Zapravo, teško mogu da se setim trenutka u životu kada se nisam pitala: Šta se nalazi iznutra? Šta podržava ovu stvar? Da li postoji čvrsta struktura koja je održava? I uvek – vizuelizacija. Složene ideje mi je lakše da razumem ako ih nacrtam. Kada se osvrnem, rekla bih da se moj unutrašnji dijalog gotovo uvek odvija između dva glasa. Jedan glas objašnjava. Drugi crta. U mom umu, to su naučnik i umetnik. Kada je ideja lepa i može se uverljivo vizuelizovati, oba glasa se slože. Tada osećam unutrašnji mir.
U Vašim tekstovima umetnost i nauka ne samo da se susreću, već su duboko isprepletane. Kako danas vidite njihov odnos i gde, po Vašem mišljenju, prestaje naučno, a počinje umetničko?
Hvala Vam na ovom divnom pitanju. Što više o tome čitam i razmišljam, sve jasnije vidim da srodnost između nauke i umetnosti nije plod mašte niti san. Štaviše, čini se da su naučnici otvoreniji prema umetnosti nego što su umetnici prema nauci. Trenutno čitam knjigu Edwarda O. Wilsona The Meaning of Human Existence, u kojoj on tvrdi da će večita pitanja o ljudskoj prirodi, postojanju i smislu, ako uopšte mogu biti odgovorena, zahtevati zajednički napor onoga što naziva "naukama" i "humanističkim disciplinama", među koje ubraja i likovnu umetnost.
Ako ovom pitanju priđemo zdravorazumski, nauka i umetnost su jedinstveno ljudske aktivnosti, i obe počinju iz radoznalosti, zar ne? Institucionalno gledano, naravno, nauka i umetnost imaju svoje puteve, paradigme i standarde. Postoje granice, ali po mom mišljenju, one su nametnute. Jer, ako spojimo jednog naučnika i jednog umetnika, koliko su oni zaista različiti? Njihova motivacija je veoma slična. Oboje imaju hrabrosti da zakorače dalje, da istraže nepoznato, da teže onome što još nije izrečeno. Oni su poput dece koja nikada nisu poverovala da je nešto, samo zato što je nazvano nemogućim, zaista nemoguće.
Ono što ih razlikuje jeste metod. Drugim rečima, način na koji slede svoju intuiciju. Umetnici svojoj intuiciji daju estetski oblik – pretvaraju je u pesmu, sliku, film ili priču. I onda kažu svojoj publici: evo, ovo je moja intuicija, šta vi osećate? Kakav je vaš doživljaj? Naučnici, s druge strane, osmišljavaju eksperimente, prikupljaju i analiziraju podatke, pa izlaze pred svoju publiku sa pitanjem: šta vi mislite?
Ali ono što je zaista uzbudljivo dešava se u trenutku kada publika stupi u kontakt sa velikim umetničkim delom ili revolucionarnim naučnim otkrićem. Umetnost nas tera da mislimo, ne samo da osećamo. Nauka nas dira u srce, ne samo u razum. Obe bude duboko integrisani odgovor u nama, koji nije ograničen ni samo na racionalno, ni samo na emotivno. Zato ja verujem da su "umetnost" i "nauka" samo različita pakovanja u kojima prebiva prava kreativnost.
Često istražujete ideju metode kao ključa za razumevanje, kako u umetnosti, tako i u nauci. Da li sledite određenu umetničku metodu ili vas svako delo vodi sopstvenim putem?
Potpuno ste u pravu što ste metodu nazvali ključem. Zaista, za mene je metoda ključ. To je način na koji nešto radimo. Podrazumeva da imamo početnu tačku i određeni cilj. Jednostavno rečeno, metoda je odgovor na pitanje šta bi trebalo da uradimo, imajući u vidu gde se trenutno nalazimo i šta želimo da postignemo.
Moj umetnički put tek je započeo. U ovoj fazi svog projekta još nemam jasno definisanu metodu. Još uvek je tražim. Ono što imam jeste intuicija – i nisam sama u tome – budući da se sve više govori o tome da umetnička praksa može dovesti do znanja. Duboko verujem da umetnost može biti sredstvo za istraživanje sveta, i to ne samo metaforički. Moj cilj je da isprobam svaki mogući način kako bih testirala tu veru.
Dopustite mi da napravim mali korak unazad i ispričam kratku priču. Sećam se dana kada je moj otac došao iz laboratorije, reklo bi se, prilično neraspoložen. Pitala sam ga šta nije u redu. Rekao je: „Dušo, proveli smo skoro dva meseca pripremajući eksperiment. Danas smo ga izveli, ali rezultati su potpuno neočekivani. Sada ne znamo kako da ih objasnimo.“
Tada sam se zapitala. Šta ako, u takvim situacijama, umetničke prakse mogu da pomognu? Šta ako bi pretvaranje naučnih ideja, teorijskih problema, pitanja i izazova u neku formu vizuelne umetnosti moglo da osvetli put ka razumevanju? I ne samo to. Šta ako bi same umetničke prakse mogle postati svojevrsni eksperimenti? Kako bi izgledala konstrukcija takvog eksperimenta i koje bi metode bile potrebne da rezultati budu pouzdani? Ali, opet, tek sam na početku. Za sada imam samo pitanja.
Sa serijom „U srcu sveta“ želela sam da crtam strukture srca jednim jedinim potezom. Kao otkucaj srca – svaki potez treba da bude ispunjen značenjem. Veliko pitanje bilo je: kakvi potezi su potrebni? Koliko jaki, koliko brzi i u kom pravcu? Isprobavala sam različite pristupe, ali konačne slike nisu izgledale uverljivo. Nije bilo života u njima. U jednom trenutku setila sam se majčine rečenice o tome da je priroda uvek lepa. Odlučila sam da pratim tok krvi kroz krvne sudove i šupljine srca, da fizički osetim gde krv ubrzava, a gde usporava, kako njen pritisak oblikuje organ.
Najveći izazov u seriji bilo je „Srce Nautilusa“, jer nikada nisam uspela da pronađem njegovu sliku. Konsultovala sam nekoliko stručnih izdanja, ali sam naišla samo na podatak da Nautilus ima srce sa pet komora. Nigde nije bilo prikaza. Naravno, mogla sam odustati od crtanja, ali videla sam u tome predivnu priliku za eksperiment. Prikupila sam sve informacije koje sam mogla o Nautilusu – o njegovim navikama, staništu, anatomiji i fiziologiji – i pokušala da zamislim koliko bi spor bio tok njegove krvi i koliko bi snažno njegovi pretkomori morali da je pumpaju.
Zatim sam potražila vizuelni oslonac. Pronašla sam ga u listu duda – nežnom, ali sa snažnim, izraženim žilama. Odlučila sam da napravim otisak lista kako bih predstavila oblik srčane komore.
Za mene, konačni rezultat deluje uverljivo. Bilo bi mi zanimljivo da saznam kako ga drugi doživljavaju.
"At the Heart of the World" (2024)
U svojoj seriji „U srcu sveta“ koristite srce kao simbol suštine života, kako biste izrazili nevidljive slojeve postojanja. Kako je ova serija nastala i šta za vas znači to metaforičko srce?
„U srcu sveta“ je moj prvi pokušaj da se suočim sa ogromnim zadatkom koji sam sebi postavila. Taj zadatak je umetničko istraživanje ljudske telesnosti. Proizašao je iz lične potrebe da se pomirim sa sopstvenim telom. Taj raskid između uma i tela, od kojeg pati toliko ljudi, može imati različite oblike – dismorfofobiju, bulimiju, opsesiju fizičkim izgledom, pa čak i gađenje prema prirodnim telesnim procesima. Često zaboravljamo da osećamo zahvalnost prema svom telu za život koji nam omogućava, za vitalnu energiju koju stvara. Umesto da ga negujemo, mi se s njim borimo.
U mom slučaju to nije ništa dramatično. Jednostavno se ne osećam potpuno prijatno sa činjenicom da imam telo koje moram da hranim, perem i puštam da se odmara. Zvuči čudno, ali je istina.
U jednom trenutku ideja o umetničkom istraživanju ljudske telesnosti pojavila se kao uvid. Ja sam žena i majka.Od kada sam nosila telo svog deteta, koje za mene predstavlja apsolutno savršenstvo i koje nikada nije izazvalo osećaj nelagode, ništa više nije stajalo na putu da i sopstveno telo metaforički prihvatim i „nosim“. Odlučila sam da rekonstruišem proces ontogeneze kroz dugu sekvencu crteža.
Tomas Nejl postavlja pitanje: „Kako je to biti slepi miš?“ Ja to pitanje širim: kako je to biti ja? Gde počinje moje subjektivno iskustvo?Telesna dimenzija subjektivnog iskustva činila se kao najosnovnija, pa sam odlučila da se fokusiram na sopstvene fizičke senzacije.Prva stvar koje sam postala svesna bio je otkucaj mog srca.Moram napomenuti da je tada bilo leto. Možda bih zimi pre svega osetila hladnoću. Ko zna?
Ovaj rad je bio i pokušaj da se udaljim od svih metaforičkih i kulturnih slojeva koje je pojam srca tokom vremena nakupio. Ponekad stvari previše komplikujemo. Ponekad srce jednostavno znači srce – i ono je i tada zagonetno lepo i prepuno značenja. Sama činjenica da srce pumpa krv nosi ogromnu važnost za našu vrstu, za svaku vrstu, za evoluciju biosfere.
U tom smislu ste potpuno u pravu: otkrivam jedan nevidljiv sloj, koji se ispostavlja kao najdoslovniji, a opet i najvažniji, onaj koji često zaboravljamo. Kako je jednom rekao Edvard O. Vilson: „Priroda je jednostavna. Samo treba da je razumemo.“ U izvesnom smislu, kultura i civilizacija pokušavaju da budu savršenije ili sofisticiranije od prirode.To je, međutim, i preambiciozno i nerazumno.
Na vaše pitanje šta za mene znači to metaforičko srce, odgovorila bih: ono predstavlja trenutak tišine, divljenja i poštovanja prema prirodi.
Neprestana borba protiv prirode – bilo da je ignorišemo, pokušavamo da unapredimo svoja tela ili da prevaziđemo prirodne granice – ne donosi nam nužno dobro.
Ova serija je i poziv da se osvrnemo na stotine miliona godina evolucije i da prepoznamo da su naša tela rezultat najsuptilnije prirodne selekcije.Naša tela ne mogu biti ništa manje od apsolutnog savršenstva i zaslužuju da ih tako i tretiramo.
U vašem radu umetnost i biologija, intuicija i struktura, crni tuš i praznina susreću se sa retkom preciznošću.Kako birate medijum i format, i kakvu ulogu ograničenja imaju u vašem umetničkom izrazu?
Ograničenja, granice, pa čak i stege, ključni su za rast. Svaki roditelj to zna.Jedino što nikada ne bi smelo biti ograničeno jeste mašta. Sva ostala ograničenja služe kao temelj i pomažu nam da ostanemo usredsređeni.
Pre oko godinu dana u Madridu je bila izvanredna izložba Marka Šagala. Obuhvatila je celu epohu kroz koju je prošao i koju nam je ostavio kao svoj umetnički testament.Sećam se jednog sićušnog parčeta sivog kartona nepravilnih ivica, sa skicom izrađenom ugljenom, plavim i narandžastim gvašem. Deo je bio datiran na rane dvadesete godine, prve godine sovjetske Rusije. Duboko je odjeknuo u meni i naterao me da razmislim o snazi ljudske kreativnosti koja traži da bude izražena odmah, čak i kada postoji neposredna pretnja smrću, kojoj je Šagal svakodnevno bio izložen.Njegovi krajnje skromni resursi učinili su da njegov genije zasija još jače, baš kao i sva živa bića na ovoj planeti koja se bore da prežive.
Moj izbor medijuma sledi moj cilj. U ovoj fazi svog istraživanja formulišem hipoteze, prikupljam činjenice i suprotstavljam ideje. Nije slučajno što su moja umetnička dela svojevrsne beleške. To su ključne ideje na kojima ću kasnije graditi svoja istraživanja. Moram biti brza, prilagodljiva, fleksibilna i sažeta. Moram brzo da testiram svoje teorijske ideje kroz umetnička dela, kako bih odmah odbacila one koje nemaju smisla.Mali formati i brze tehnike nisu moje ograničenje. Naprotiv, oni stvaraju najpovoljnije uslove za moje istraživanje.
Akvarel i tuš su vodeni medijumi. Lukavi su, jer lako izmiču kontroli. Ali upravo u tome leži njihov heuristički potencijal. Oni na papiru otkrivaju nijanse mojih ideja i tumačenja kojih često nisam ni svesna dok o njima samo razmišljam. Mogu da kažem – raditi sa ograničenjima je uzbudljivo.
Trenutno radim na novoj seriji i odabrala sam mali, kvadratni format.Zavolela sam ga još dok sam radila crteže srca, jer je tako lako okrenuti rad. Do tog saznanja došla sam dok sam stvarala „Srce kornjače“.Izgledalo je prirodno i istinito gledano s leva, s desna ili čak naopako – svaki put nudi novi ugao posmatranja.
Sigurna sam da ste čuli za Karl Poperovu teoriju falsifikacije? U grubim crtama, ona govori o tome kako proveriti da li je neka ideja, koncept ili teorija ispravna ili pogrešna.Postoje dva moguća puta: možete je potvrđivati prikupljanjem sve više dokaza koji je podržavaju, ili je falsifikovati – što znači da je dovoljan samo jedan suprotan dokaz da bi se teorija oborila i otvorio prostor za novu hipotezu.
Za mene, ovaj mali kvadratni format predstavlja alat kojim mogu lako da „falsifikujem“ svoje crteže.Okrećem ih, posmatram izdaleka, sa dva metra, i odmah vidim imaju li smisla.
Naravno, mali format me približava i posmatraču.Ne samo zato što je lak za transport, već zato što omogućava da ih gledamo zajedno, da razgovaramo s njima kao celinom, kao jednim kontekstom.Nadam se da moji čitaoci i posmatrači mogu da prate moje ideje.Trudim se da budem što jasnija i transparentnija.
Pominjete pojmove poput anomalije, intuicije i nelogičnosti kao kapije ka novom razumevanju. Verujete li da umetnost može biti objektivna ili je njena prava snaga upravo u subjektivnosti?
Ovo je vrlo izazovno pitanje. Pokušaću da mu priđem kao filozof. Filozofi su, uostalom, poznati po tome da sve pretvaraju u problem, zar ne? U ovom slučaju, problem leži u tome kako razumemo objektivnost i subjektivnost.
S jedne strane, postojanje takozvanog objektivnog sveta, ili barem naše sposobnosti da ga percipiramo, dovodi se u pitanje još od antičkih vremena. Svi se sećamo Platonove pećine, Bejkonovih idola i Kantovih kategorija razumevanja. Ako uzmemo u obzir i brzinu promena koja obeležava savremeni svet, čini se razumnim prihvatiti da čak i članovi iste porodice danas mogu živeti u potpuno različitim svetovima, iako dele isti fizički prostor.
S druge strane, upravo te vrtoglave brzine promena, ekstremna neizvesnost i izazovi bez presedana, na mnogo načina su nas učinili ranjivima. Duže vreme posmatrali smo trend okretanja subjektivnim strategijama kao što su "izaberi sebe" ili "budi ono što jesi". Poruka je bila jasna: ako se više ne možemo osloniti na objektivni svet, onda se moramo osloniti na sebe.
Ipak, ono što sada opažam jeste da potraga za unutrašnjom otpornošću polako ustupa mesto nečemu drugom – izgradnji zajednica. Ključ leži u tome što sve više napuštamo vekovnu opoziciju između objektivnosti i subjektivnosti. Po mom mišljenju, umetnost će u ovom procesu odigrati važnu ulogu. Nije slučajno što se danas često kaže da je umetnost nova religija.
Usudila bih se reći da prava snaga umetnosti leži u njenoj intersubjektivnosti. U dijalogu sa umetnošću, ljudi otkrivaju svoje vrednosti, ili barem postaju svesniji onoga što im je u datom trenutku života zaista važno. Kroz umetnost, ljudi se međusobno povezuju. Pronalaze svoju zajednicu, svoje ideje i principe koji im pomažu da idu dalje. Da, iskreno verujem da umetnost stvara orijentire i prenosi značenja koja možda nisu univerzalna, ali nadilaze individualni život samog autora. U takvu umetnost verujem.
Naslovi Vaših dela, poput "Sveti srce", "Zlatna riba" ili "Čaplja", često sugerišu biološku osnovu sa duhovnom notom. Kako dolazite do tih naslova i da li oni usmeravaju delo ili ga prate?
Divna opservacija. Iskreno, nikada se nisam mnogo bavila pitanjem naslova. Oni nekako sami nastaju dok radim na nekoj ideji, a ne nužno na određenom delu. Uvek dolaze pre nego što je delo potpuno završeno.
Kada sada razmislim o tome, shvatam da volim transparentnost. Sledeći Vitgenštajnovu misao da "ono što se može reći, treba reći jasno", volela bih da moj način razmišljanja, izražen kroz umetnička dela, bude razumljiv posmatraču. U određenoj meri, ti naslovi su poziv da pogledamo oko sebe, malo izvan sopstvene subjektivnosti, i prestanemo da pridajemo značenja stvarima koja im ne pripadaju.
Opasno se udaljavamo od prirodnog sveta, koji sve češće posmatramo samo kao neograničeni resurs. Moramo preispitati svoj odnos prema prirodi i naučiti da je vidimo onakvom kakva zaista jeste. Da u ribi vidimo živo biće, a ne samo hranu. Da u pčeli prepoznamo biće, a ne puki alat za polinaciju. Da otvorimo srce. Da pokušamo ne samo da uzimamo, već i da dajemo. I možda, vremenom, da postanemo više ljudi.
Hvala Vam.
Umetnost i nauka, svaka svojim jezikom, tragaju za istom istinom: šta znači biti živ. Kroz nežne linije, otkucaje i tišinu papira, autorka serije „Srce sveta“ podseća nas da istinsko razumevanje počinje tamo gde prestanemo da se borimo sa prirodom, a naučimo da je slušamo. Njena potraga još traje, otvorena, skromna i istinita. Možda u tom nesavršenom kretanju leži prava snaga umetnosti – u sposobnosti da nas vrati našem izvornom ritmu. Ritmu života.
