MARIA VERA
- Mar 31
- 4 min read
Oblikovati vazduh, vreme i svetlost
Rad Maria Vere nastaje na mestu susreta inženjerske preciznosti i potpune otvorenosti prema nepredvidivom. Upravo u tom prostoru, između kontrole i prepuštanja, razvija se njen vizuelni jezik.
U razgovoru za AH Magazine, Maria Vera govori o putu koji ju je odveo od arhitekture ka umetničkoj praksi, o radu sa pokretom i svetlom, o poverenju u prirodne sile i o trenutku kada delo počne da diše zajedno sa prostorom u kojem se nalazi.
Kada se osvrnete unazad, koji trenutak ili odluka Vas je najjasnije odvela od arhitekture i inženjerstva ka umetničkoj praksi kojom se danas bavite?
[Smeh] Odluka da pustim kontrolu, uz nezaustavljivu potrebu da istražujem i stvaram lepe objekte i iskustva. Tokom studija Building Technologies često sam se osećala kao umetnica među inženjerima, stalno tragajući za granicama svakog zadatka. Istraživala sam geometriju mikroorganizama iz dubokog mora i pitala se kako se kupolaste strukture mogu razviti na osnovu složenih obrazaca koji postoje u prirodi.
Za svoj završni projekat osmislila sam sto kao maketu za resort u luci Roterdama. Nakon diplomiranja nastavila sam da razvijam taj rad, tražeći sopstveni glas i identitet, učeći kako da sarađujem, da se krećem kroz dizajnersku scenu i čak pokušavajući da taj komad prodam.
Nedugo zatim prijavila sam se za jednostavnu produkcijsku poziciju u studiju DRIFT, pre svega zato što mi je bila potrebna finansijska stabilnost, a da pritom ne odustanem od svoje potrage za lepotom. Sa DRIFT-om sam radila više od četiri godine i učestvovala u razvoju projekata kao što su Meadow, Amplitude i Ego. DRIFT je poznat po potpuno kontrolisanim, visoko tehničkim kinetičkim skulpturama, a rad sa njima oslobodio me je rigidnijeg sveta arhitekture. Dizajniranje pokreta bilo mi je potpuno prirodno; duboko se povezivalo sa mojom ljubavlju prema plesu i željom za inovacijom i avanturom.
U mom sopstvenom radu, koji se stalno razvija, istraživanje pokreta u kombinaciji sa eteričnim kvalitetom svetlosti i boje stalno se vraća kao tema. Što više u procesu stvaranja uspevam da se odreknem kontrole, to više magije može da se pojavi. Sve je počelo radom Light Fields, gde sam koristila optičku iluziju da bih spoj svetlosti i pokreta učinila sastavnim delom dela. Kasnije sam počela da eksperimentišem sa kinetičkim mobilima, svesno izbegavajući motore i softver za kontrolu ponašanja. Taj korak unazad omogućio mi je da mnogo intimnije sarađujem sa postojećim energijama svetlosti i strujanja vazduha.
U Vašem radu svetlost je mnogo više od teme. Ona je osnovni alat. Šta Vas je prvobitno privuklo svetlosti kao mediju i šta vam ona omogućava što drugi mediji ne mogu?
Verujem da svuda u nama i oko nas postoji duboka lepota. Trudim se da stvorim uslove u kojima univerzum može da pokaže svoju magiju. Svetlost je bukvalno nosilac energije i za mene je ona glas složenog i misterioznog matematičkog sveta čiji smo deo.
„Prava“ svetlost ne može se uhvatiti. Može se doživeti samo sada, u ovom trenutku. Ona je prolazna i kada sa njom plešete, uvlači vas u prisutnost; traži da ostanete uključeni i da u iskustvo uključite vreme. Zato moj rad zaista oživi tek kada mu posvetite vreme.
Kada delo zaista pripada prostoru, dogodi se poseban trenutak. Po čemu prepoznajete da je odnos između dela i prostora pravi?
Odnos između objekta, posmatrača i prostora izuzetno je zanimljiv i presudan. Ta tri elementa stvaraju mrežu odnosa koja određuje iskustvo. Svetlost živi u prostoru i unosi energiju u njega. Ona otkriva teksture, boje i proporcije koje već postoje u prostoru.
Radovi iz serije Light Cycles imaju svaki svoj karakter. Njihovi odrazi takođe ulaze u razigrani dijalog, poput malih satelita svetlosti koji se povremeno kreću kroz prostor.
Kako izgleda početak novog rada u Vašem studiju i koji je prvi znak da ste na pravom putu?
U svakoj projekciji tražim osećaj postojanja. Kada radite sa staklom i svetlom, relativno je lako stvoriti iznenađujući efekat. Ali ja tražim dušu. Želim da otkrijem živost, osećaj karaktera. Kada bi univerzum mogao da govori, kako bi zvučao njegov glas?
U januaru ste predstavili novu kolekciju u galeriji 88 Gallery u Londonu, uz zvučni pejzaž posebno komponovan za to veče. Koja ideja je pokrenula ovu kolekciju i šta vam se u njoj čini novim u odnosu na raniji rad?
Kolekcija Light Cycles rezultat je postepenog i ne uvek lakog procesa odricanja od kontrole, dok se istovremeno radi sa visoko preciznim inženjeringom. Radi se o pronalaženju lepote, a ne o pokušaju da se ona nametne.
Proces iza ove kolekcije opisala bih kao zagonetku između slobode i kontrole, poput rešavanja Rubikove kocke napravljene od strujanja vazduha i svetlosti. Veoma sam ponosna na ovaj rad i duboko radosna zbog toga što sam prešla put od kontrolisanja stvari do toga da sa njima plešem. To deluje kao dar – univerzum je uvek tu, spreman da se kreće zajedno sa mnom.
Kada razvijate rad za određeni prostor, posebno za enterijer u kojem ljudi borave duže vreme, šta je potrebno da bi delo zaista zaživelo?
Sa svojom arhitektonskom pozadinom volim da pronalazim načine da rad uklopim u konkretan kontekst. Moram da uzmem u obzir dnevno i večernje svetlo, kao i teksture zidova. Moj rad najbolje funkcioniše u mirnim, harmoničnim i promišljeno oblikovanim prostorima.
Veoma volim saradnju sa arhitektama i dizajnerima i idealno je kada zajedno možemo da prilagodimo osvetljenje prostora kako bismo stvorili precizno iskustvo. Svetlost je moćan alat u arhitekturi i može da transformiše prostor na mnogo načina.
Koje pogrešno shvatanje o radu sa svetlom se najčešće pojavljuje kada publika ili klijenti reaguju na Vaš rad i šta biste želeli da posle susreta sa Vašim radom razumeju drugačije?
Light Cycles su prilično jedinstveni objekti, koji postoje između umetnosti, dizajna i instalacije. To nije jasno definisana kategorija, pa ponekad pomaže da se iskustvo malo usmeri. Primetila sam da ljudima treba oko trideset sekundi da se povežu sa mojim radom. To je više performans nego statičan objekat.
Zato me zanima saradnja sa muzičarima. Naša tela i mozgovi povezuju zvuk i pokretnu svetlost i to pomaže ljudima da se prepuste trenutku i urone u delo.
Šta Vas trenutno vodi u radu na Light Fields i šta i dalje podstiče Vašu radoznalost?
Potraga za univerzalnom lepotom. Želim da pokažem zadivljujuću i tajanstvenu složenost ovog sveta i da pozovem ljude da se sa njom povežu.
U suptilnom dijalogu između materije i energije, između preciznosti i igre, otvara se prostor u kojem lepota nastaje sama od sebe, kao prirodna posledica poverenja u proces.
