ZVUK PRISUSTVA

Analogni preporod u digitalnom vremenu

---

U tom svetu, pucketanje ploče nije greška – to je poziv da usporimo. Zvuk vinila, otpor filma u analognom fotoaparatu, šuštaj stranica fanzina – sve to postaje protivteža savršenim, savršeno zaboravljivim pikselima. I podaci to potvrđuju: vinil nije samo tu da evocira prošlost. Prema izveštaju RIAA, 2022. godine ploče su po prvi put od 1987. nadmašile CD – sa 41 milion prodatih primeraka i prihodima od preko 1,2 milijarde dolara (RIAA, 2023). Trend je nastavljen i u 2023, kada je prodaja porasla za dodatnih 10% (Pitchfork, 2024).

Ali to ne objašnjava sve. Ljudi se vraćaju vinilu jer im je dosta nevidljivosti. Jer žele da vide muziku. Da je dodirnu. Da urone u omot, da prevrću stranice knjižice, da slušaju albume onako kako su zamišljeni, od prve do poslednje pesme.

Jack White je to rekao najtačnije: „Ritual vinila traži tvoju pažnju. I upravo zbog toga je vredan.“

Slično se dešava i u fotografiji. Analogna kamera ne nudi preview, nema beskonačne pokušaje, nema brzih popravki. Tu je samo tišina pre okidanja, neizvesnost posle, i magija razvijanja. Kodak je početkom 2024. bio prinuđen da pauzira deo proizvodnje filmova – zalihe su nestajale brže nego što su mogle da se naprave (Fstoppers, 2024). To nije nostalgija. To je signal.

Generacija koja je odrasla sa kamerama na svakom uređaju – danas bira aparate bez ekrana. Gen Z koristi analogni film ne da bi oponašali prošlost, već da bi pobegli iz sadašnjosti. Da bi pronašli vreme u vremenu. I da bi stvarali slike koje se ne svode na lajkovanje, već na memoriju. Vinyl Alliance je u izveštaju iz 2023. potvrdio da upravo Gen Z čini najbrže rastući segment kupaca vinila. Ne kao kuriozitet, već kao svakodnevicu.

Na društvenim mrežama cveta #vinylcommunity – hiljade mladih iz celog sveta razmenjuju preporuke, pokazuju kolekcije, pišu rukom komentare o zvuku, remasterima, emocijama. Instagram profili kao @gisposable supermodela Gigi Hadid, ili projekat Dispo koji je pokrenuo David Dobrik, pokazuju da analogni senzibilitet nije zaboravljen, samo je čekao pravi trenutak.

U Berlinu, Claas Brieler – muzičar, DJ i kolekcionar – pušta vinile iz svoje kolekcije od 15.000 ploča u intimnim ambijentima, verujući da „jedino analogno omogućava prisustvo uz muziku“. U Njujorku, Jamal Alnasr iz prodavnice Village Revival Records poznaje svaku ploču na svojim policama – i svaku priču iza nje. Njegovi redovni kupci su i Rosalía i Bella Hadid, ali i nepoznati studenti koji ulaze da slušaju nešto što nisu znali da traže.

U Kanzasu, Justin Cary je 2019. počeo da razvija filmove u svojoj kuhinji. Danas njegov Midwest Film Co. prima rolnice iz cele Amerike – od umetnika, modnih fotografa, muzičara. Njegova laboratorija više nije samo servis, već deo pokreta. Deo otpora brzini, opsesiji perfekcijom i digitalnom iscrpljenošću.

Taj otpor ima svoj zvuk. Šuštanje igle. Zrno na filmu. Nepravilna ekspozicija. Tople boje koje ne možeš dobiti filterom. I miris omota - hemije, papira. Za mnoge, upravo te nesavršenosti su ono što analognu umetnost čini ljudskom. I lepom.

Umetnici poput Thalíe Gochez, koji rade isključivo na filmu, i autori kao Bastiaan Woudt, čiji rad digitalno evocira dubinu i tišinu analogne estetike, potvrđuju da analogni senzibilitet ne zavisi samo od tehnologije – već od namere, ritma i prisustva.

Urednici zvuka, DJ-evi, fotografi, dizajneri, kolekcionari – svi oni, svako na svoj način, vraćaju stvari koje traju. Ne da bi pobegli u prošlost, već da bi preoblikovali sadašnjost. Da bi udahnuli smisao formatu. Težinu trenutku. I tišinu slušatelju.

Jer možda ne možemo pobeći digitalnom svetu. Ali možemo birati kada ćemo biti prisutni. A analogni svet, sa svim svojim nedostacima, sa svim svojim ritualima, poziva nas da budemo tu. Da slušamo. Da gledamo. Da osetimo. I da ostanemo – makar na trenutak – van toka.

I baš u tome leži njegova moć. Ne da nas zabavi. Već da nas vrati. U prostor. U ritam. U sebe.