VAN URBANIH STAZA
- Bistry GmbH
- May 4
- 4 min read
Updated: May 5
Putovanje koje ne traži aplauz, već tišinu
Postoji trenutak na putovanju kada shvatiš da ono najvrednije nije ni mesto koje si došao da vidiš, ni plan koji si ispunio, već jedan kratak pogled, neočekivana tišina, vreme koje ti je dozvolilo da ga ne žuriš. Ponekad to bude tek nakon povratka, kad slike iz sećanja ne dolaze redom kojim su se desile, već po dubini kojom su te dotakle.
Danas, dok putovanja ponovo dobijaju zamah, a svet se sve više otvara, taj trenutak postaje sve dragoceniji. Jer iako se broj turista u svetu vratio na nivoe pre pandemije, promenila se potreba. Sve više ljudi ne želi da stoji u redu, da luta kroz gužve, da posmatra znamenitosti kroz sočivo telefona. Umesto toga, žele da osete. Da budu prisutni. Da pronađu ono što se više ne nalazi na mestima koja su previše želela da budu voljena.
U tom traganju, neke destinacije su prešle granicu izdržljivosti. Venecija je uvela ulaznu taksu za dnevne posetioce. Dubrovnik je ograničio broj kruzera koji smeju da pristanu. Barselona je započela proces potpunog ukidanja kratkoročnih turističkih apartmana. Ne kao gest dobre volje, već kao nužnost da bi se gradovi vratili sebi. Ove mere nisu simbolične. One su stvarne, primenjuju se već sada. Turizam više nije pitanje ponude, već ravnoteže.
U isto vreme, sve više putnika počinje da traži drugačiji način kretanja. Ne mesto koje treba „obeležiti“, već prostor u kom se može ostati duže od planiranog, bez osećaja da nešto propuštaš. To nisu mesta bez ljudi, već mesta bez buke. Bez potrebe da ti se dopadnu. Tamo gde dan počinje jednostavno, a završava se nečujno.
U jednoj od dolina Butana, planinska staza vodi do manastira koji se ne vidi dok ne stigneš do njegovih vrata. Put traje, ali tamo niko ne pita zašto si zakasnio. U ovoj kraljevini među oblacima, turizam je ograničen, ali ne iz ekskluzivnosti, već iz brige. Brige o prirodi, o kulturi, o ljudima koji ne žele da menjaju svoj mir za tuđu žurbu. Sve u Butanu govori polako – govor, pokret, osmeh. I zato se u toj tišini čuje mnogo više nego u svakodnevnom galamu.
U jugozapadnom uglu Ugande, pod gustim velom magle, planinske gorile provode dane u šumskom miru, u društvu svojih porodica, ne znajući da su poslednje te vrste na planeti. Posetilac mora satima da se penje kroz bambusove šume, da ćuti, da diše lagano, dok ga vodič uvodi u njihov svet. A kad konačno stigneš, shvatiš da nisi došao da vidiš – već da prisustvuješ. U blizini, pripadnici naroda Batwa, nekada čuvari šume, danas dele svoju priču s onima koji umeju da slušaju. Uče te kako da zapališ vatru bez šibice, kako da pronađeš lek u kori drveta, ali najvažnije – kako da poštuješ prostor koji ti ne pripada, ali te prima.
Na Dominiki, ostrvu u srcu Kariba koje se opire da postane samo još jedna destinacija za razglednice, pejzaž ti ne dopušta da ga preletiš pogledom. Tu šume silaze do okeana, a izvori ključaju ispod korena. Koralni grebeni nisu ograđeni konopcima, jer niko ne želi da ih pretvori u atrakciju. Kitovi ovde nisu na rasporedu – oni su deo života. I sve to postoji u ritmu koji ne pokušava da te impresionira, već da te omekša. U selima, ljudi ne žure. Neko će ti reći: „Ako ti je lepo – ostani još dan.“ I to nije ljubaznost, to je iskren poziv.
Bolivija nije na listi najposećenijih zemalja sveta, ali svako ko joj se prepusti vraća se sa pričama koje nisu za pokazivanje, već za čuvanje. Jezero Titikaka, sa svojim plutajućim ostrvima i narodom koji vekovima plete svoj dom od trske, podseća da se svet još uvek može graditi rukama. Na visoravni, gde se sneg i so susreću u ogledalu koje briše horizont, vreme se ne meri. A u La Pazu, ulicama koje se uspinju do neba, umetnici oslikavaju zidove istorijama koje ne nalazimo u knjigama, već u očima onih koji su preživeli. Hrana je jednostavna, ali duboko ukorenjena – sve potiče iz zemlje, sve se poštuje. Čak i krompir ima više od 200 lica.
Na drugom kraju sveta, gde se Australija spušta u okean, Tasmanija čuva jedan od poslednjih stvarno divljih pejzaža planete. Jugozapadna regija ovog ostrva dostupna je samo brodom ili dugim planinarenjem, a kad stigneš, otvori ti se pejzaž toliko tih, da zaboraviš na zvukove koji su ti do tada bili svakodnevni. U vodi spava odraz granitnih planina, u šumama šušti lišće eukaliptusa, a noći su bez svetla. Samo zvezde. I disanje. Ljudi koji tamo vode male ekspedicije nisu vodiči – oni su čuvari ritma. Uče te da se ne ostavlja trag. Da prirodi ne uzimaš ništa, osim vremena.
Ova mesta nisu atrakcije. Nisu čak ni „skriveni dragulji“. Oni ne traže da ih pronađeš, ali ako se dogodi da ih otkriješ, nećeš ih zaboraviti. Jer kad odeš tamo gde te niko ne zove, ali te svi prime, onda shvatiš da ne moraš nigde da žuriš. Da ti je sve što ti treba već tu.
U svetu koji gubi dah u pokušaju da stigne sve, van utabanih staza udišeš punim plućima. I možda baš tu, dok sediš na kamenoj klupi, dok posmatraš pticu koju ne znaš da imenuješ, dok razgovaraš s čovekom koji ne govori tvoj jezik, ali razume tvoju tišinu, možda baš tu shvatiš da si stigao.
