Umetnost Kerstin Heinze - Nitima prošlosti i budućnosti
- ARTISTIC HUB MAGAZINE
- Mar 29
- 8 min read
ŠVAJCARSKA
Kada umetnost prepliće niti prošlosti i budućnosti, rađa se nešto jedinstveno – vizuelni jezik koji nosi i priču i emociju. Kerstin Heinze-Grohmann nije samo umetnica, već pripovedačica čija dela spajaju slikarstvo, tekstil i dublje ljudske narative. Njene kompozicije nisu statične slike, već dinamični prizori u kojima se perspektive pomeraju, a granice između realnosti i fantazije brišu. Kroz tehnike grafike koncem i vezenog slikarstva, ona ne samo da oživljava tekstil u likovnoj umetnosti, već i otvara vrata neispričanim pričama. Umetnost za nju nije samo forma izraza, već most između tradicije, modernog sveta i ljudskih sudbina.
Vaš umetnički put obuhvata izuzetan prelaz – od rada s tekstilima i modnim tkaninama do etabliranja kao multidisciplinarna likovna umetnica s prepoznatljivim stilom. Kako je izgledao taj prelazak iz sveta tekstila u umetnost? Na koji način su vaše rane zanatske veštine i iskustva oblikovali vaš današnji umetnički izraz?
Još kao dete i tinejdžerka razvijala sam samoučene veštine u različitim tehnikama pletenja i veza, što mi je omogućilo da rano počnem da eksperimentišem. U vrlo mladim godinama – u vreme DDR-a, u kojem sam rođena – poznanici i rodbina mojih roditelja dolazili su kod nas i primećivali moj talenat. Iz tadašnje Zapadne Nemačke donosili su iz luksuznih magazina male fotografije umetničkih dela, koja sam potom izrađivala u originalnom formatu tehnikom goblena. Tako sam veoma rano dobila uvid u umetnički svet, što u DDR-u nije bilo lako, jer je umetnost bila podređena ideološkom sistemu – Van Gog i Mone tamo nisu postojali. Moji prvi radovi bili su Suncokreti Van Goga, a poslednje delo iz tog perioda bilo je Polje makova Kloda Monea.
Pravo razumevanje materijala stekla sam sa 16 godina tokom školovanja u oblasti tekstila. Tu sam naučila kako da analiziram strukturu tkanina, uzorke i ornamente – što mi je razvilo poseban senzibilitet za teksture i površine. Taj osećaj danas se jasno ogleda u mom radu. Ipak, nisam želela da se ograničim samo na tekstil. Postojalo je toliko toga što me je intrigiralo. Počela sam da spajam tekstilne elemente sa slikarstvom. Pošto nisam klasični slikar poput Rembranta, razvila sam sopstveni, stripovski stil. Trebalo je dugo da pronađem svoj umetnički glas, ali sada sam tačno tamo gde želim da budem.
Moji radovi često sadrže strukture niti u obliku grafike koncem ili vezenog slikarstva, zbog čega posmatrač može jasno prepoznati moje tekstilno poreklo. Istovremeno, kroz radove pričam priče – i to ne samo jednu po delu. Ko se pažljivo zagleda, otkriće dve ili čak tri naracije isprepletene unutar jedne kompozicije. Kombinacija grafike koncem i vezenog slikarstva stvara poseban vizuelni jezik u mom radu.
Kroz izložbe, takmičenja i sopstvene projekte uspela sam da pređem iz primenjene tekstilne umetnosti u likovnu umetnost. Nikada nisam želela da se odreknem tekstilne umetnosti – umesto toga, odlučila sam da svoje znanje integrišem u novi način izražavanja.
Vaši radovi kombinuju svakodnevne prizore sa nadrealnim elementima, stvarajući bogate, višeslojne priče. Odakle crpite inspiraciju za ove maštovite scene? Kako uspevate da obične trenutke pretvorite u snažne vizuelne narative?
Igram se fantazijom i realnošću života. Svet je toliko bogat i raznovrstan – dovoljno je samo pažljivo posmatrati da biste otkrili priče koje nas okružuju.
Moji radovi često prikazuju scene iz svakodnevnog života – ljude u njihovim domovima, prostorima koje vole i u kojima se osećaju sigurno. Takođe, slikam ljude van tih privatnih okvira – na ulici, u trenutku razmišljanja, u interakciji sa okolinom.
Međutim, ne posmatram te prizore samo kao dokumentovanje realnosti, već kao početne tačke za dublje priče i refleksije. U mislima već unapred skiciram scenarije koje potom prenosim na papir ili platno. Ljudi mi često kažu da imam previše mašte – naročito kada u razgovoru počnem da objašnjavam šta planiram da stvorim.
Volim da posmatram ljude, bilo da sam na putovanju, izložbi ili umetničkom sajmu. Kada ne osećaju da su posmatrani, ponašaju se najprirodnije – i tada otkrivam one najsuptilnije, iskrene momente.
Moj cilj je da povežem vidljivo i nevidljivo u životu.
Jedna od Vaših prepoznatljivih tehnika je „slikanje koncem“ – gde fini svileni konci postaju sastavni deo kompozicije i stapaju se sa slikarskim elementima. Šta Vam omogućava ovo spajanje tekstilne umetnosti i slikarstva, što tradicionalne tehnike ne mogu? Kakav efekat imaju utkani konci na percepciju vaših dela?
Mogli bismo postaviti i suprotno pitanje – zašto umetnici slikaju isključivo na platnu ili papiru, dok tekstilnu umetnost često ostavljaju po strani? To pitanje ponekad postavljam posetiocima svojih izložbi.
Kombinacija slikarstva i tekstilnih elemenata privlači pažnju, ali samo ako posmatrač izdvoji vreme da dublje zaroni u delo, da ga pogleda više puta.
Smatram da tradicije treba negovati, a ne dozvoliti im da nestanu. U današnjem ubrzanom svetu postoji realna opasnost da zanati potpuno iščeznu – i to je, nažalost, realnost. Uključivanje svilenih niti u moje radove dodaje im poseban taktilni kvalitet i obogaćuje celokupan umetnički izraz. Sama briljantnost svilenih niti ostavlja drugačiji utisak na onoga ko stoji ispred dela. Uz to, radovi dobijaju i blagu trodimenzionalnost.
Konci nisu samo dekorativni element – oni su u dijalogu sa slikanim delovima kompozicije, međusobno interaguju i povezuju figure u mojim radovima, obavijajući ih i dajući im posebnu dinamiku. Na taj način nastaju iskrivljene perspektive, koje stvaraju osećaj pokreta. Ti neočekivani detalji zadržavaju pažnju posmatrača, podstičući ga da se zapita o značenju dela.
Umetnički jezik koji koristim spaja tradicionalne zanatske tehnike sa savremenim vizuelnim izražajem. Moji radovi su taktilni i u pojedinim aspektima trodimenzionalni. Ta kombinacija za mene nije samo uzbudljiva – ona je autentični izraz mog umetničkog identiteta.
Radite sa različitim umetničkim medijima – od slikarstva na ručno pravljenom papiru sa svilenim nitima, preko tekstilnih portreta, do skulpturalnih instalacija od recikliranih materijala. Kako odlučujete koji materijal i tehniku koristiti za određenu ideju? U kojoj meri vas istraživanje novih materijala inspiriše?
Ne postavljam sebi pitanje koji materijal ili tehniku da koristim – odluka dolazi prirodno.
Na početku sam koristila grafiku koncem isključivo na ručno pravljenom papiru, što je već samo po sebi bilo specifično. Ručno pravljen papir je izuzetno osetljiv i zahteva pažljivo rukovanje, jer lako puca. S obzirom na to da su konci uvek završni element u mom radu, morala sam biti posebno oprezna. U početku sam ih stavljala u ramove sa staklom, ali to je umanjivalo efekat grafike koncem. Morala sam pronaći alternativu – i tako sam prešla na materijale koji ne zahtevaju zaštitu staklom, što mi je omogućilo da naglasim trodimenzionalnost.
Kako su zahtevi mog rada rasli, odlučila sam da ručno pravljen papir prebacim na platno. Bio je to tehnički izazov koji je zahtevao dosta truda i strpljenja. Smatram da umetnik ne sme da stagnira – mora da se razvija i istražuje.
Godine 2020. ponovo sam otkrila vezenu sliku – umetničku tehniku staru preko 2.700 godina, koja je vremenom pala u zaborav. Ova tehnika koristi svilene niti i izdaleka deluje kao slika, ali pri bližem posmatranju otkriva svoju posebnu teksturu i slojevitost. Galeristi to nazivaju „nišnom umetnošću“, ali ja to vidim kao moj lični umetnički potpis.
Kao umetnica, uvek želim da pomeram sopstvene granice. Moj cilj je bio da uskladim dve tekstilne tehnike – grafiku koncem i vezenu sliku – sa slikarstvom unutar jednog rada. Počela sam da kombinujem svoj stripovski stil sa vezom i grafikom koncem, i rezultat je bio upečatljiv. Smatram da umetnik mora imati prepoznatljiv izraz – a to mi je već mnogo puta potvrđeno kroz reakcije posmatrača.
Vaši radovi često podsećaju na pozornicu – gde se priče preklapaju, scene se prekidaju da bi ustupile mesto novima, a perspektive se neprestano pomeraju. Koja je umetnička namera iza ove višeslojne naracije? Koje misli ili emocije želite da probudite kod posmatrača dok uranja u vaše slojevite scene?
Život je pozornica, a mi smo glumci na njoj, bez obzira na to u kojoj se fazi života nalazimo.
Želim da posmatrač zaroni u moj rad, da postavlja pitanja, preispituje sebe ili jednostavno dopusti da ga delo uvuče u svoj svet. Igram se granicom između fantazije i stvarnosti – a svi smo mi protagonisti tih priča.
Ključ mog pripovednog pristupa u umetnosti jeste da posmatraču dam uporišne tačke – fragmente priče koje može da prepozna i poveže, ali istovremeno ostavim dovoljno prostora za sopstvene interpretacije.
Emocije su ovde ključni element – želim da ih probudim i podstaknem posmatrača da se dublje poveže sa delom.
Još od samih početaka vašeg umetničkog stvaralaštva u vašim delima postoji dijalog između slikarstva i tekstilne umetnosti – naročito kroz tehniku grafike koncem i upotrebu niti u kompozicijama. Da li Vas i danas inspiriše istraživanje novih načina spajanja ovih medija ili trenutno osećate umetnički fokus u nekom drugom pravcu?
Trenutno sam zadovoljna svojim umetničkim izrazom. Moja vizuelna naracija će se sigurno razvijati i nadograđivati, ali tekstil kao medij – kroz grafiku koncem i vezenu sliku – ostaće ključni deo mog rada.
Nastaviću da stvaram serije u kojima moji stripovski junaci nisu prisutni. Trenutno radim na delima inspirisanim prošlošću, u kojima su prikazani samo predmeti – moja verzija mrtve prirode. Takođe, razvijam seriju posvećenu bogatstvu flore i faune, pri čemu je polovina radova oslikana, a druga polovina izvedena tehnikom vezenog slikarstva.
Uvek će postojati i dela rađena isključivo u tekstilnim tehnikama, kao što su prikazi gradskih pejzaža i unutrašnjih prostora. Prostori su fascinantni jer nose priču o svojim stanovnicima, a to je ono što zanima i mene i posmatrača.
Ulice i gradovi se neprestano menjaju, a ja pokušavam da kroz svoju tehniku zabeležim te promene – kao vid arhiviranja.
Posebno razmišljam o Beelitz Heilstätten sanatorijumu u Nemačkoj, nekadašnjem lečilištu koje je danas gotovo prepušteno propadanju. Postoje godine kada su ta zdanja bila potpuno zapostavljena, pretvarajući se u tzv. lost place – napušteno, ali puno priča.
Istorija je važna. Našim potomcima treba omogućiti da vide i dožive prošla vremena, decenije i vekove koji su nas oblikovali. Međutim, moramo se zapitati – koliko dugo će takvi prostori i gradski pejzaži opstati? Tradicije nestaju, a sa njima i stari gradovi i zgrade.
Svi se sećamo Bauhausa – ali koliko toga je danas preostalo? Da nije prenosa znanja i priča o njemu, i istorija Bauhausa bi jednostavno iščezla.
Pored umetničkog rada, aktivno ste uključeni u društvene projekte – ambasador ste Švajcarske fondacije za dečji hospic i pokrenuli ste mobilnu galeriju „Vielfaeltig“. Šta Vas motiviše da se, pored umetnosti, angažujete i u društvenim inicijativama? Kako ova iskustva utiču na vaše shvatanje uloge umetnosti u društvu?
Smatram da bi svako, u okviru svojih mogućnosti, trebalo da se uključi u društveni angažman.
Društveni projekti su važan deo života, jer postoje ljudi kojima nije tako dobro kao nama. Kao ambasador Švajcarske fondacije za dečji hospic, trudim se da skrenem pažnju na situaciju teško bolesne dece sa ograničenim životnim vekom. Međutim, nisu pogođena samo deca – cela njihova porodica prolazi kroz težak period: roditelji, braća, sestre, bake i deke. Oni takođe zaslužuju predah i mesto gde mogu makar nakratko da iskuse bezbrižan život.
Trenutno se u Fällandenu gradi Flamingo dečji hospic – prostor posvećen upravo tome.
Sva ova iskustva i misli ogledaju se i u mom umetničkom radu.
Kroz mobilni projekat Vielfaeltig-Produzentengalerie nastojim da umetnicima pružim priliku da izlože svoja dela, da ih motivišem da se predstave javnosti – ne samo u svojoj zemlji, već i na međunarodnoj sceni.
Samo onaj ko je vidljiv – može biti prepoznat.
Kerstin Heinze-Grohmann ostaje verna svom umetničkom putu, nastavljajući dijalog između slikarstva i tekstilne umetnosti. Njena dela nisu samo vizuelne kompozicije – ona su arhive emocija, sećanja i proživljene istorije, utkane u svaki konac. Dok se svet menja, a tradicije blede, ona im kroz svoju umetnost daje novi život, čuvajući ih i tumačeći na sopstven način. Njene kompozicije ne nude jednostavne odgovore. One posmatrača pozivaju u tim slojevima otkrije sopstvene priče. Na kraju, njena umetnost nije samo odraz onoga što je nekada bilo. To je nit koja povezuje prošlo sa onim što tek dolazi.
