Sećate li se onih futurističkih vizija iz sredine prošlog veka? Blistavi gradovi, roboti koji pomažu u kuhinji, leteći automobili... Sve to je nekada bio svet mašte, svet iz filmova i časopisa. Danas, međutim, umetnici širom sveta vraćaju te stare vizije budućnosti u fokus, kroz ono što nazivamo retro futurizmom. Ali, retro futurizam nije samo nostalgično podsećanje – to je pokret koji kroz prošlost preispituje našu sadašnjost i moguće scenarije budućnosti.
Jedan od umetnika koji briljantno kombinuje prošlost i budućnost je Simon Stålenhag, švedski digitalni umetnik čiji radovi spajaju futurističke mašine sa ruralnim pejzažima 80-ih godina. Njegove slike nam predstavljaju alternativnu prošlost, u kojoj ljudi hodaju pored ogromnih robota, kao da su oni deo svakodnevnog života. U njegovom delu, nema jurnjave za tehnološkom nadmoći – svet je istovremeno miran i zastrašujući. Ovde se prepliću nostalgija i nelagodnost, dajući gledaocu osećaj da svet kakav poznajemo nije tako daleko od ovog u njegovim slikama.
Ali retro futurizam se ne odnosi samo na vizuelnu umetnost. On je ušao i u svet modnog dizajna. Dizajneri poput Iris van Herpen stvorili su čitave kolekcije inspirisane stilom naučne fantastike iz 60-ih godina, koristeći najnoviju tehnologiju u tkaninama i materijalima. Van Herpen je poznata po svojim futurističkim haljinama koje često izgledaju kao da su ispale iz filma poput 2001: Odiseja u svemiru. Njene kreacije pokazuju kako moda može biti prostor gde se prošlost i budućnost sudaraju, formirajući vizije koje su i nostalgične i avangardne.
U arhitekturi, retro futurizam oživljava kroz projekte kao što je Biosfera 2, eksperiment iz Arizone koji je
prvobitno zamišljen kao održiva kolonija na Marsu. Ovaj projekat iz 90-ih godina bio je inspirisan futurističkim arhitektonskim idejama iz 60-ih i 70-ih godina, kada je san o životu u svemiru bio na vrhuncu. Iako je eksperiment imao brojne tehničke neuspehe, njegov dizajn je ostao simbol retro futurističkih snova o kolonizaciji svemira. Danas, umetnici i arhitekte koriste estetiku ovog i sličnih projekata da bi preispitali naš odnos prema održivosti i tehnologiji u sadašnjem vremenu.
Ipak, retro futurizam se ne zaustavlja samo na vizuelnim aspektima – on ima duboku socijalnu i političku komponentu. U radovima umetnika kao što je Afrofuturizam, primećujemo kombinaciju prošlih vizija sa futurističkim idejama koje preispituju našu sadašnjost kroz prizmu afričke kulture i istorije. Na primer, film Black Panther koristi afrofuturističku estetiku kako bi prikazao svet u kojem je tehnologija u savršenom skladu sa prirodom i tradicijom, pružajući alternativnu viziju sveta u kojem afričke civilizacije nisu bile pod kolonijalnim uticajem. Ova verzija retro futurizma ne služi samo za zabavu – ona postavlja ozbiljna pitanja o budućnosti sveta i društvenim odnosima.
Kroz umetnost, muziku, modu i arhitekturu, retro futurizam nas podseća da je budućnost oduvek bila subjektivna – ono što smo zamišljali pre pedeset godina često se nije ostvarilo, ali su ti snovi i dalje deo naše kolektivne imaginacije. Muzičari kao što su Daft Punk uzimaju elektronske zvuke iz 70-ih i kombinuju ih sa savremenom tehnologijom, stvarajući pesme koje zvuče kao budućnost koju smo nekada zamišljali. Njihov vizuelni identitet – uvek obučeni u robotičke kacige – dodatno naglašava taj spoj prošlog i budućeg, dok nas podseća na to koliko su te vizije urezane u naš kulturni pejzaž.
Zanimljiv aspekt retro futurizma je i kritički osvrt koji mnogi umetnici koriste u svojim radovima. Na primer, neki se bave temama kao što su ekološki problemi, koristeći retro futurističku estetiku da bi postavili pitanja o tome kako bismo mogli rešavati klimatske krize sa tehnologijama koje su nam bile dostupne u prošlosti. Ovi umetnici nas vraćaju u vreme kada su se o budućnosti govorilo sa optimizmom, ali istovremeno upozoravaju na rizike slepe vere u tehnologiju.
Zaključak je jasan: retro futurizam je mnogo više od puke nostalgije. To je putovanje kroz vreme koje preispituje kako smo nekada zamišljali budućnost i šta iz tih vizija možemo naučiti danas. Umesto da nam daje jednostavne odgovore, on nas tera da postavljamo teža pitanja – ne samo o tehnologiji, već i o društvu, ekologiji i našoj ulozi u budućnosti koju gradimo.
Savremeni umetnici koriste retro futurizam kao paletu boja iz koje crtaju svetove koji su naizgled kontradiktorni, a opet potpuno skladni. Kroz te radove, publika ne samo da oseća nostalgiju za prošlim vremenima, već i preispituje sadašnjost i budućnost u svetlu tih starih snova. I to je ono što čini ovaj pokret toliko privlačnim i neizmerno relevantnim u današnjem svetu umetnosti.