MANSI RAWAL
- ARTISTIC HUB MAGAZINE
- Jul 1
- 6 min read
INDIA | NEMAČKA
Linije koje pamte tišinu
U delima Mansi Rawal oseća se prisutnost koja se ne nameće. Svaka boja, struktura i praznina nosi u sebi trag nečeg promišljenog i ličnog. Njeno stvaranje počinje iz unutrašnjeg sveta; iz osećaja, sećanja, nežnog impulsa koji traži oblik. Sve što stvara proističe iz pažnje i tihe odlučnosti da se ono što je osetljivo ne izgubi u brzini.
Ovaj razgovor ne vodi nas kroz spoljašnje događaje, već kroz unutrašnje tokove. On osvetljava način na koji se gradi osećaj, kako se doživljaj pretače u formu, i kako umetnost postaje prostor koji može da pripada i drugome.
Kada bismo te zamolili da se predstaviš bez biografskih detalja - ko si ti, kao osoba koja stvara? Ko je žena iza crteža, boja i tišine?
Ja sam neko ko prvo sluša s punom pažnjom i strpljenjem. Pre nego što boje ili linije dodirnu papir, prikupljam tišinu, pokrete, trenutke koji najčešće promiču neprimećeni. Moje stvaranje ne počinje odlukom, već osećajem. Ne slikam da bih objasnila, već da bih posvedočila, jer verujem u dubinu onoga što šapuće. Iza crteža je žena koja duboko oseća, koja vidi u slojevima, koja krhkost doživljava kao snagu. Lepotu pronalazim u suzdržanosti, iskrenost u nesavršenosti. Boje koje biram nose sećanja; a linije nameru. Ništa nije ubrzano. Ništa nije glasno, osim ako mora da bude. I negde u meni još uvek živi devojčica koja je nekada sanjala ovakav život - uronjen u umetnost, bosonoga u mašti, najsrećnija s olovkom ili četkicom u ruci. Verovala je u lepotu, u tihu magiju i u isceljujuću snagu stvaranja. Mislim da joj, na mnogo načina, postajem sve sličnija. Tu sam da primećujem, da osećam i da osluškujem tihe istine koje žive ispod buke.
Kada se umetnost prvi put pojavila u tvom životu, ne kao hobi, već kao potreba? Sećaš li se trenutka kada si shvatila da slikanje nije samo igra, već nešto što te suštinski određuje?
Umetnost mi je prvi put postala potreba, a ne usputna zanimacija, u jednom važnom i ranjivom periodu mog života, još dok sam bila dete. Nije mi služila za razonodu, posezala sam za njom gotovo instinktivno, kad god su mi reči bile nedovoljne da izrazim ono što osećam. U školi sam volela da učim. Bila sam radoznala prema svemu - istoriji, nauci, sportu, tehnologiji. Ali umetnost i knjige su jedine u potpunosti osvajale moje srce. Samo su one uspevale da stišaju buku oko mene i da oblikuju misli koje sam tek počinjala da razumem.
Kroz odrastanje, svesno sam izdvajala vreme za umetnost i pisanje. Pravila sam crteže, slike, rukotvorine, ručno rađene čestitke i poklone za prijatelje, kao način da im pokažem koliko mi znače. Umetnost je bila moj način povezivanja, slavljenja bliskosti i svega što je imalo lični smisao. Ali za većinu ljudi u mom okruženju, to je uvek bio „samo hobi“. Više puta su mi rekli da bi bilo besmisleno da se time ozbiljno bavim. Ipak, moje srce to nikada nije prihvatilo.
Što sam dublje ulazila u umetnost, to sam više shvatala da mi ona ne pruža samo izraz, već i pogled - način da sagledam svet, da podnesem složenost, da pronađem smisao i prepoznam nijanse. Tad sam i shvatila da slikanje nije igra, već deo mog bića. Postalo je moj drugi jezik, za emocije koje još nisam znala da imenujem.
Iako dugo nisam mogla da delim svoju umetnost otvoreno, niti da se jasno predstavim kao umetnica, taj deo mene nikada nije nestao. Nosila sam ga tiho, godinama. Tek sada sam odlučila da ga zaista priznam, da zakoračim u san koji je ta devojčica nekada čuvala s toliko nade. Nisam ga nikada napustila, ali mu se sada vraćam, s namerom.
Za mene, umetnost je i dalje ogledalo, oslonac i utočište. Rođena iz duboke i trajne potrebe da se povežem, sa sobom, sa drugima i sa svetom.
Sada živiš u Karlsrueu, ali si odrasla u Indiji. Kako su ta dva prostora, ta dva sveta, oblikovala tvoj pogled na život, boje, strukturu i tišinu?
Život između dva veoma različita mesta, od kojih svako ima svoj ritam, tišine i načine postojanja, oblikovao je način na koji doživljavam život, boju, strukturu, pa čak i odsustvo.
Iz jednog sveta nosim duboko ukorenjen osećaj pripadnosti - tihu, emotivnu memoriju koja se ušunjava u toplinu mojih paleta, u bliskost linija, u način na koji stvaram prostor za osećaj. Iz drugog sam naučila lepotu jasnoće, eleganciju suzdržanosti i snagu koja se rađa u tišini i samoći.
Zajedno, ti uticaji su me naučili da kontrast ne doživljavam kao sukob, već kao sklad. Moj rad često boravi upravo u tom međuprostoru, tamo gde se mekoća susreće sa strukturom, a emocija sa formom. Mislim da se baš u toj napetosti i nežnosti počinje rađati nešto iskreno.
![Mansi Rawal, Saṃsāra-[Wandering-through]. 2024, Mixed Media on canvas, 50x50 cm_ARTISTIC HUB MAGAZINE](https://static.wixstatic.com/media/d92981_b9c3471c03914e17b0e6b272b08bf907~mv2.jpg/v1/fill/w_596,h_600,al_c,q_80,enc_avif,quality_auto/d92981_b9c3471c03914e17b0e6b272b08bf907~mv2.jpg)
Tvoj rad deluje duboko intuitivno, a opet promišljeno i pažljivo oblikovano. Kako izgleda tvoj stvaralački proces? Sediš li pred praznom stranicom sa jasnom idejom, ili dopuštaš da te osećaj vodi?
Obično sve počne nežno , od jedne male ideje, reči, boje ili slike koja mi se zadrži u mislima. Retko kada imam potpunu sliku u glavi. Više volim da ostavim prostoru da sam raste.
Struktura mi pomaže da krenem. Nekad zabeležim misao ili napravim brz skicirani zapis, čisto da se usidrim. Ali čim počnem, više se oslanjam na osećaj nego na plan. Neke slike dolaze iz jasne emocije ili misli. Druge shvatim tek mnogo kasnije.
Ne pokušavam previše da kontrolišem proces. Ako previše razmišljam, rad počinje da gubi lakoću. Tada zastanem i napravim korak unazad. Najiskreniji delovi često se pojave kada malo popustim stisak.
Za mene, stvaranje nije pitanje izbora između plana i intuicije. Više je to osećaj kada i koliko da se oslonim na jedno, a kada na drugo. Vidim ga kao tih razgovor između njih, neprekidno davanje i primanje koje mom radu daje ritam.
Tvoj opus deluje introspektivno, gotovo meditativno. Ipak, svako delo nosi u sebi trag priče, delić sećanja ili unutrašnji pejzaž. Govoriš li kroz rad o sebi, ili ostavljaš prostor da se drugi pronađu u njemu?
I jedno i drugo. Mnogi radovi polaze iz ličnog prostora - emocije, sećanja, pitanja koje nosim u sebi. Ali nikada ih ne stvaram samo da bih govorila o sebi. Uvek mi je cilj povezivanje, a ne objašnjavanje. Dok slikam, najčešće razmišljam o nečemu tihom, nečemu što još nisam u potpunosti razumela, nekom osećaju ili trenutku koji je ostao sa mnom duže nego što sam očekivala. Ta refleksija postaje početna tačka. Ali kad rad počne da dobija oblik, on prerasta mene. Postaje samostalan, otvoren za tumačenje, otvoren za druge.
Desilo se da mi ljudi kažu kako su u nekom radu prepoznali svoje sopstveno sećanje, nešto sasvim drugačije od onoga što sam ja tada osećala. I to mi je divno. U tome i jeste lepota kada nešto nastaje iskreno. Može početi kao moja priča, ali pravi prostor da svako pronađe svoju.
Dakle, da, moj rad jeste ličan, ali nikada zatvoren. Uvek pokušavam da ostavim prostor za tišinu, za sećanje, za osećaj koji posmatrač nosi sa sobom. Taj prostor je važan - on održava rad živim.
Kada neko prvi put vidi tvoj rad, šta bi volela da oseti? Ne da razume, već da oseti.
Volela bih da oseti nešto stvarno, čak i ako je to neizrečeno, suptilno ili neobjašnjivo. Možda mir. Možda blagu tugu. Možda sećanje koje tiho navrati. Pošto kroz svoj rad ne pokušavam ništa da objasnim, ono što mi je zaista važno jeste da li u nekome odzvanja, da li ga dodirne na način koji je iskren.
Ne očekujem da ljudi razumeju celu priču iza rada. To mi nikada nije cilj. Ono što jeste važno, jeste da ih nešto u njemu pokrene. Ako moja umetnost može da stvori makar kratak predah u nečijem danu, ili da nekome pruži osećaj da je viđen, shvaćen, utešen - to mi znači više od svega.
Želim da rad dotakne ljude tamo gde se već nalaze. Ne time što će im nešto „reći“, već time što će biti bezbedan prostor za osećaj.
Svaki rad koji stvorim nosi u sebi emociju, razmišljanje i neku vrstu tišine. Nadam se da će, kada ga neko vidi, osetiti tu energiju na svoj način.
Nakon svakog odgovora, ostaje osećaj da je za Mansi umetnost nešto što ne dolazi spolja, već iznutra, gotovo kao disanje. U vremenu u kojem se često traži da budemo brzi, glasni i sigurni, njena umetnost nas podseća koliko je vredno zastati, pogledati pažljivo i osetiti ono što se ne nudi na prvi pogled.U svakom radu koji stvori, Mansi ostavi prostor i za nas, da pronađemo nešto svoje. Možda je upravo zato tako lako poverovati toj tišini u bojama, toj suzdržanosti linije, toj rečenici koja se ne mora završiti da bi bila istinita.
Kroz svaki odgovor, Mansi gradi prostor u kojem misao nije odvojena od osećaja. Govori tiho, ali jasno, i svaka rečenica deluje kao produžetak njenog stvaralaštva.
U načinu na koji posmatra svet, umetnost postoji kao svakodnevna prisutnost, ne kao forma koja se nameće, već kao odnos, kao pažnja, kao čin povezivanja. Taj razgovor sa sobom i sa drugima nastavlja se i izvan ovog intervjua, u bojama, linijama i tišini koju ostavlja za onog ko ume da stane i pogleda.
Ovu divnu umetnicu i njen tihi stvaralački svet možete pratiti i dalje, na sajtu i Instagramu.
